latica i osica / a rose petal and a wasp

(stanke. ili skice za nešto drugo 2004-2014)

"Priče o smrti: kompozitna slika sa gavranovima na livadi (zima, bez snega) ispred/ispod njih tri ženske figure, blagi gornji rakurs" zapisa u vrhu strane notesa sa crnim koricama, odmah ispod datuma koji je malopre upisala: 1. januar 2004. Učini joj se u prvi mah da će odmah nastaviti da zapisuje misli koje joj se à propos ove  predstave uskomešaše u glavi, ali odmah uvide da je već počela da se koleba i da će zbog toga teško uspeti da bilo šta od toga uobliči u rečenice. Uze zato, nastavi, da olovkom ucrtava i komponuje pravougaonike pojedinačnih fotografija koje bi trebalo da čine zamišljenu sliku. U jedan od frejmova u prvom gornjem nizu ucrta kroki gavrana, a većinu ostalih frejmova ispuni sitnim, udarima pomerenim, tačkama, računajući na efekat zakržljale zimske trave. Ispuni na isti način i treći red, a onda na brzinu skicira četiri figure koje sede u travi i poče naknadno da ih deli na pravougaonike. „Ipak tri sestre“, primeti za sebe, iako je bila zamislila da joj za tu fotografiju poziraju njene dve sestre i majka. To je valjda vuče samo od sebe, pomisli i pomalo poče da se premišlja da li bi zbog toga trebalo da menja koncept slike, ili da ona, ipak, ostane sa ove strane rampe. Okrenuvši notes vodoravno prema sebi poče da iznova skicira planirani prizor preko dve naspramne strane, sada bez linija koje bi upućivale na delove. U gornjem levom uglu nacrta deo nekog stabla pri zemlji, sa naznakama žila koje se šire i onda, desno, po sredini uz gornju ivicu  listova nacrta da se vidi koren još jednog stabla. Ispod toga u različitim ravnima rasporedi po jednog gavrana u svaku polovinu slike i brzo, bliže donjoj ivici, krenu da učvršćuje kompoziciju sa krokijima (ipak!) tri ženske figure koje sede i odmah potom uz desnu ivicu slike ¬¬¬¬povuče par krivudavih, ovlaš isprekidanih linija ne znajući ni sama šta bi trebalo da predstavljaju... i onda, odjednom izgubi volju za daljim skiciranjem. To gubljenje volje - je li to nasledila od njega? To odustajanje od komunikacije... i pre smrti. Ali to je počela da shvata tek posle. I to je  ljutilo. Kao da je on tom svojom smrću namerno uknuo mogućnost da se neke priče doreknu do kraja. I posle, sa svakom od narednih smrti, koje su posle pristizale, koje pristižu, bivala je zaticana upravo tim definitivnim gubitkom mogućnosti da bilo šta od onoga što je vezivala za te ljude koje voli, da te misli ikada više podeli sa njima - skoro kao ono kod Desnice sa mapom sveta... Ali nije to: ona slika koju je videla u prozoru autobusa dok je razmišljala o Stevi kako umire trebalo je da potisne sliku njenog oca, da odagna bes, tugu, osećaj neizvesnosti. I nepodnošljivo sećanje na onu  prestrašenost što ju je obuzela kada je videla Milijanu kako otvara njegov kovčeg (iako im je savetovano da to ne rade) i kada je videla njenu užasnutost viđenim i kako je i ona, iako to nikako nije želela, posle i sama prišla i otvorila kovčeg i stoički gledala u očevo lice unakaženo podlivima krvi, u tu modro-crvenu lutku sa sivim filcanim šeširom koji je tata voleo da nosi i koji je mama donela sa odelom koje mu je obučeno – taj prizor  koji je posle godinama mučio, pa i danas, ponekad, ta slika koja je tada zapretila da će zauzeti glavno mesto u njenim sećanjima na njega. Kako je u prvom trenutku bila ljuta na Milijanu što je uvukla u to! Pa i na sebe. I kako je posle ipak bila skaredno ponosna što je to uradila, što je mislila da je to bio gest neke porodične solidarnosti, to deljenje sa sestrom strašne slike koju će morati da nose sa sobom kao deo nasleđa... Milijana to verovatno nije tražila ni očekivala od nje, verovatno nije ni želela da i ona to uradi, možda je baš htela da to bude neko njeno lično "morbidno zadovoljenje"...  i opet se seti kako je malo posle toga bila primetila kako je bio baš lep sunčan dan, kako svi ti ljudi, ta tuga... i onoga kad su njegov kovčeg počeli da zasipaju zemljom, kada je za trenutak postala vedra i mirna i pomislila kako će posle nekog vremena crvi skinuti to krvlju podliveno telo/meso sa njegovih kostiju i kako će jednog dana njegove kosti postati čisto bele... i kako joj je ta pomisao tada donela neku utehu... i sada, možda, izgovor da treba da napravi tu sliku, te fotografije, da treba da ispriča te priče o događajima pre smrti - te izvesnosti koja jedina može da nas, makar i prekasno, natera na to, pomisli… Linije – to bi trebalo da budu crvi! Pod zemljom. Kad bi to mogla! Trebalo bi i grob. Trebalo bi napraviti idiličan pejsaž sa „suživotom“ ovoga ispod sa ovim iznad....Kad bi to mogla, kad bi umela da nacrta i da prihvati... da inscenira, da fotografiše...
Pomisli u jednom trenutku da bi ponešto od ovoga što je opseda, ipak mogla da zapiše (kako to stalno namerava) ali, svejedno, samo nastavi da unazad prelistava stari notes, zaustavljajući se povremeno na nekim mestima ispunjenim njenim nestrpljivim, razvučenim, skoro nečitljivim rukopisom i ponekom skicom. Svi ti momenti koji su prošli, nedovoljna razumevanja, fragmenti, slučajne pesme, pomisli. Valjda je to nešto baš njeno i pored stalnih citata i upućivanjima na stranice ove ili one knjige ... i verovatno bi jednog dana to mogla da poveže - to primitivno preplitanje "naivnog" i "učenog", taj sentimentalizam, te povremene povišenosti osećanja, ti pokušaji da se zaboravi, ta upinjanja da se upamti... te pesme...


***

"Ponekad sanjam kako idem dobro poznatim putem i kako onda skrenem stazom kojom ranije nikad nisam išla...", ponovi po ko zna koji put u sebi, nastojeći da tu frazu koju je malopre pročitala u svom notesu, tu rečenicu, koju ionako zna napamet, zadrži još neko vreme u glavi, pomišljajući u tom trenutku da bi je možda mogla udenuti na neko važnije mesto od tih zapisa o snovima sa kojima ionako ne zna šta bi dalje radila. Nastavi da je ponavlja i dok izlazi iz svoje sobe da proveri da li je mama čula zvonce dole na ulaznim vratima, trudeći se da zadrži taj pravac racionalizacije, a onda, shvativši da je nedavno, ponovo iščitavajući C.S. Lewisa, smišljala načine kako da upotrebi baš te svoje zapise na koje se svako toliko vraća, odustade. I ovaj iznenadni uvid u sopstvenu povodljivost skoro da je obradova i,  više zbog toga, vrati se na ono od malopre – na to da je samo kojiput trebalo da i sama, nakon poneke od svojih frustracija zbog pogrešnih odluka, nakon ponekog od bezbrojnih kajanja, za koja joj se čini da su joj obeležila veći deo života - da je samo trebalo da ponešto napiše o tome, da nacrta nešto od toga, i danas bi imala nešto stvarno opipljivo pred sobom. Kao i ta En Šarlot, ili kako se već zove: za sedam godina minimalne prisebnosti, dobiješ nešto tako jednostavno, osvešćujuće i optužujuće, pomisli. Pretvoriti sopstvenu frustraciju u minimalnu formu! Učini joj se da je oduvek to planirala i sama, da stalno to planira, ali nikako da počne da zaista nešto tako i uradi. Pa, dobro, ne radi se u tim Apologies  samo o jednostavnoj formi, ima tamo verovatno ozbiljnih (anti)psihijatrijskih aspiracija, ali svejedno, toliko je to prosto i primenjivo, nastavi da razmišlja u tom pravcu, rizikujući da upadne u zamku obične očajničke zapitanosti kako da ona sama, sada, nadoknadi sve te izgubljene godine života, utrošene na par bednih tekstova o drugima - što onda zapreti otvaranjem još jednog od njenih brojnih nepoštenih lamenata nad sopstvenom sudbinom… Pravila je planove i ranije - i taj zapis od nekog drugog marta ko zna koje godine, tog jednog od mnogih datuma kada je započinjala da sređuje svoje preostale beleške, a još uvek nije napravila ništa od toga. Gotovo da puče od te pomisli, ali i od iznenadne, nekako ozbiljne želje da sada, ovog trenutka, stvarno, krene sa ostvarivanjem tih starih planova, ma kako to loše išlo... Toliko mogućnosti, pomisli, i toliko pitanja - so many questions, izgovori u sebi neočekivano na engleskom, pokušavajući možda da dobije na vremenu, da odgodi taj trenutak, ponovo pomisli, nastavljajući da prisluškuje razgovor koji njena majka vodi dole na ulaznim vratima sa nepoznatom ženom koja je malopre pozvonila. Shvati da ova traži kuću u koju  je nedavno dolazila sa prijateljicom, ali koju sada ne može da prepozna, da bi ženu kod koje su bile prepoznala, vidi da to nije njena majka, izvinjava se, ta žena ima sina i ćerku koji ne žive sa njom, ima podstanara elektrotehničara, zna li možda njena majka ko bi to u komšiluku mogao da bude... Čuje potom majku kako odgovara da ona ima četvoro dece koja ne žive sa njom, da joj je ćerka iz Beograda trenutno u poseti, da i sama ima podstanara, ali da je on policajac poreklom sa Kosova i da je morala da mu da otkaz jer je njena ćerka koja živi ovde u Kraljevu dobila unuku i da... I  ponovo glas one žene koja pokušava da je prekine povremenim "izvinite gospođo, vrlo ste ljubazni, izvinite što sam smetala, ne znam šta ću, imate divnu baštu, gospođo, i vi ste divni, doviđenja, zaista, oprostite..." i ponovo glas svoje majke koja uporno nastavlja da saopštava toj nepoznatoj ženi podatke iz svog života, lukavo izbegavajući da shvati kako ova verovatno traži tu neku Rosu koja gleda u šolju, spravlja trave... Naravno da je sve to nervira - njena majka, nije joj to prvi put, i pomisli kako je vremenom već trebalo da nauči da se nosi sa tim. Ali nije! I onda, kao za utehu - kao da bi izbegla nepodnošljivo podsećanje na onaj događaj od prošle godine, na onaj momenat kada je, pogođena iracionalnim, bolnim besom zbog mamine "izdaje", što to u osnovi i jeste bila, ta neupitana lakoća patrijarhalnog izlaženja u susret „drugom“ (gostu-muškarcu) bespomoćno sela na stepenište tu dole i naglas zaplakala - ona se sada, naizgled neočekivano i gotovo ritualno, upusti u prebiranje Vindzor-Smitovih sekvenci sa Konanom koji se bori na život i smrt sa onim krilatim bićem, poslednjim iz svoje vrste, i to joj onda otkri otkuda joj ono "so many questions" od malopre. I onda, kao po obavezi, uplovi u samrtni monolog Rudgera Auera iz Blejd Ranera, u njegov očaj što jedinstvene prizore koje je video, iskustva koja je imao, sećanja, što će sve to nestati sa njim, što sve to, kao poslednji u svojoj vrsti nema sa kim da podeli... Sa 'deljenjem' se očekivano otvori prema Herbertu, ali se odmah, gotovo iznuđeno, kao da je nešto primorava da prati tačno utvrđeni niz asocijacija, uhvati za „svoju pra-predstavu o sećanju vrsta", za onu romantičnu ideju o posvećenoj dužnosti - kako je ona u detinjstvu doživela čuvare Muratovog tulbeta u Obiliću i posle Kurosavin Skriveni zamak... No nije li sve ovo, ove sentimentalne ispraznosti koje zaokupljaju njen um, nije li sve to samo izgovor da i sama (sebi), poput njene majke dole, odgovara na nepostvaljenja pitanja, pozivajući se na mesta iz stvarnih i izmaštanih iskustava koja nikoga više ne uzbuđuju. Pa možda sve to više ne uzbuđuje ni nju samu -  nastavi u sebi dok, pridržavajući se za ogradu stepeništa, pravi bešumni zaokret prema vratima svoje sobe neodlučno se zadržavajući u tom polupoložaju - raspeta između namere i nedoumice, samoironično unapredi svoj neodlučni gest opisom kretanja čestica u kovitlacu prašine na koji je nedavno naišla kod Segana - i osluškujući pritajeno i dalje, ona primeti kako je ova situacija sa tom ženom dole iz nekog razloga podseti na ono kada su se tek doselili u Lešak, tu malu rudarsku koloniju sa nizom identičnih zgrada gde joj se, tokom prve zime njihovog boravka tamo, kada je sneg poravnao sve razlike, jednom dogodilo da uđe u pogrešnu zgradu i da se, otvarajući vrata sopstvene kuće susretne sa potpuno nepoznatom osobom. I uzbuđenje koje je tada usledilo! Ona iznenadna slatko-užasavajuća pomisao da se nešto misteriozno dogodilo, da su njenu kuću zaposeli tuđinci i da će od sada njena majka biti neka potpuno nepoznata žena, da njene sestre i njen brat neće biti onakvi kakvim ih ona zna, da će njen otac... ooo! Onda primeti da je dole na ulaznim vratima nastala tišina i vrati se u svoju sobu.

***

Kako bi ona, ovo ili ono iz svojih sećanja na oca, mogla predstaviti...
Uđe u svoju sobu i pomalo oklevajući sede za sto i ponovo uze da unazad prelistava svoju staru beležnicu, skoro luksuzni rokovnik u povezu od braon kože sa utisnutim logotipom Prve petoljetke iz Trstenika, bez označene godine i sa raznim korisnim informacijama na uvodnim listovima, od kojih su neke - one sa pozivnim telefonskim brojevima i poštanskim kodovima u Jugoslaviji - već bile zastarele, ali i sa nekim još važećim tabelama, mernim jedinicama, zbog čega ga je tako dugo čuvala i štedljivo koristila sve te godine.  Iz nekog razloga, možda zbog laviranja između potrebe za štednjom i iznenadnih nastupa rasipništva, beleške u njemu nije vodila hronološki, nego je, kada bi joj se nekad zgodno poklopio datum u mesecu, dopisivala dan ili godinu, ili je, budući da u njega nije uvodila dnevničke zabeleške, najčešće sve ostavljala otvoreno. Nađe sada ono mesto na kome je nekog dvanaestog avgusta, verovatno nakon sređivanja očevih zaostalih papira pravila planove za video-zapis-o-tati: listala bi i slikala u krupnom planu, u „subjektivnom kadru", fotografije i dokumenta koja je pronašla u njegovom vojničkom kovčežiću  i govorila o svojim sećanjima na njega i na događaje koje pamti iz perioda koji bi odgovarali datumima sa dokumenata. I vide da se na kraju pitala da li će morati da sve to proširi i da u priču uvede i druge: mamu, Milenu, Milijanu i Mikija, možda i Đoka i još neke od poznanika i rođaka, da i oni ispričaju nešto o njemu. Erzäl mir wie es war! - laknu joj kad shvati da je to gledala kasnije – i poče da se priseća kako je bila nameravala da udene neke svoje starije crteže i zapise o svojim sećanjima i uspomenama vezanim za oca: događaj sa crvenom lopticom koju su joj poklonili Skole i Anđa, njihovi stari prijatelji u Raški, i koju je ona već istog dana na njihovom povratku kući u Vračevo, nespretno ispustila da otplovi niz potok, dok se on malo dalje odmarao u hladu jednog drveta, i pre toga, isto u Raški, kada su sedeli u kafani na autobuskoj stanici, nevelikoj mračnoj prostoriji sa podom od olajisanih dasaka, gde su joj poslužili gusti crveni sirup od maline u čašici za rakiju, i posebno doneli vodu, i posle, sećanje na njegovo pevanje uz gusle, na ono kada bi pevao pesmu o majci Janković Stojana iz koje je u prvo vreme najviše potresao sam početak – prizor sa staricom koja seče sedu kosu i njom podvezuje zapušteni vinograd - da bi se kasnije, vremenom, neobjašnjivo, težište nemira sa starice prebacilo na predstavu zapuštenog vinograda; i onih nekoliko sekvenci sa njenom i Milijaninom igrom kuglicama od blata i tatinim spasonosnim pojavljivanjem na vratima mračnog hodnika u koji ih je mama za kaznu zatvorila – sve te događaje što ih je jednom prilikom, davno, nacrtala još dok su ona i Gojko bili u Osmana Đikića dvadeset i četiri. Kako je bila zatečena kada je Milijana pre neki dan ustvrdila da se tada na vratima pojavila tetka Velimirka koja je te večeri dojahala iz Sebečeva na Baljošu!
Da li uopšte više može da se ustanovi čija verzija sećanja je prava; i da li je važno ko čiju priču priča... Pa ona je tek prekjuče, kad je razgovarala sa Milijanom o tom vremenu i snimala je kamerom, saznala da je Baljoš, taj divni poslušan i strpljivi konj bio vojnički i da je ostao iza Nemaca. Pa ona zapravo i ne zna značenja mnogih tih porodičnih legendi koje se danas više i ne pričaju, i shvati da je možda je, ponešto i od onoga što zna verovatno netačno - zbog te njene sklonosti da stalno prejudicira stvari i konstruiše, što možda i nije toliko posledica njene brzopletosti koliko tog njenog stalnog nesvesnog odlaganja saznanja, tog stalno prisutnog straha od "konačnosti" stvarnih činjenica. Vrativši  nazad „u Limbo“ uznemirujuću sliku kako Žujova, tog psa koji je jednom napao Milenu, baba Simona hrani iz nemačkog šlema, ona uspe da zaustavi nizanje novih asocijacija koje zapretiše da je prerano udalje od njenih sećanja na ovaj događaj sa hodnikom koji će ona, ipak, i dalje vezivati za oca – za to kako se tačno seća njegove spasonosne, prepoznatljive, konture koja se u jednom trenu iznenadne i olakšavajuće radosti iscrtala u mesečevoj kontri u ramu ulaznih vrata, bacajući prema njima dvema šćućurenim u mraku njegovu izduženu senku na brodski pod od širokih borovih dasaka velikog mračnog hodnika bez prozora u zgradi Mesne kancelarije u Vračevu gde su tada stanovali - kako je ona to bila nacrtala u poslednjem, glavnom, kvadratu one planše, jedne od prvih koje je napravila u svojoj crtačkoj fazi s kraja osamdesetih... I uopšte, većina tih njenih raznih "kreativnih" pokušaja gotovo je po pravilu bivala inicirana zamislima i planovima o tome kako bi ona ovo ili ono iz svojih sećanja na oca mogla da predstavi...

***

Ako bi jednom, sada, ako bi stvarno htela da zapisuje ta neka svoja sećanja, ako bi pisala o svom detinjstvu, pomisli pritisnuta navikom da stvari uvek vraća na nekakve prapočetke - možda bi mogla da krene baš od opisa te kuće, od onih dvokrilnih staklenih vrata sa vezenim vitražicama koja su njihov stan odvajala od opštinskih prostorija. Ali sada, ona se danas više ne seća tih nekih spoljnih detalja, i skoro da može u sećanju bolje da vidi tačan raspored šara iscrtanih propadanjem tanke betonske ploče koja je naznačavala domen neograđenog prednjeg dvorišta i nestajala među žilama i mladim izdancima velike lipe - čije su teške mirisne cvetove oni brali i sušili svakog leta tokom njihovog boravka u Vračevu - nego izgled soba u kojima su živeli. To dvorište, taj prostor, što se postepeno pretvarao u oskudni travnjak prošaran kamenim oblucima što tu i tamo izbijaju iz tla koje se blago uzdiže do puta koji tuda prolazi i preko koga se dalje taj domen pretvara u ornicu kojom se račvalo nekoliko staza što su se na njenim obodima gubile u okolnim šumarcima i od kojih je jedna bila prečica do glavnog puta prema Kamenici. I onda je iznenada, snažno, kao nešto sudbinski važno, pogodi promisao da se na jednoj od onih fotografija iz albuma koji je pre nekoliko godina sređivala za mamu, na onoj fotografiji koju je nedavno skenirala i za sebe, na kojoj se mama slikala sa seoskim učiteljicama, da se upravo na njoj vidi deo te ornice. I to je nekako iracionalno potrese, isto onako kao kad je u Mirkovom rukopisu naišla na mesto u kome on nabraja biljke i životinje na koje se nailazilo u Kamenici u njegovo vreme, što je nakratko udalji od očekivanja da bi i sada sa lakoćom mogla da se 'prenese' u jedan od brojnih odlazaka njih tri sestre do tatine rodne kuće... ali se ipak vrati na to, i pokuša - i ne pođe joj za rukom. Umesto da se, upornim prizivanjem njihovog ondašnjeg izgleda sa malobrojnih fotografija  vrati u ono prethodno vreme, počeše da joj se formiraju žive slike sa njihovog odlaženja u Kamenicu kasnije, iz Leška preko Jarinja,... A zna da bi mogla, da će moći - ipak to negde postoji sačuvano u njenom sećanju - mislila je sada i prisećajući se istovremeno kako je nekada u detinjstvu, nesrećna što su neke stvari i događaji prošli, tešila sebe verovanjem da sve što se ikada dogodilo ostaje upisano u svemiru i da će ona jednom u budućnosti napraviti mašinu koja će to moći po želji da "hvata"... Ali sada ta slika, ta slika staza-koje-se-račvaju, sada se iznenada izjednači sa onom predstavom prostora iz snova o dobro poznatiom putu i stazama kojima ranije nikad nije išla ... i na trenutak skoro vide "zbirno" sve one situacije u kojima se ona u sebi uvek iznova pitala kuda vode ti puteljci koje su njene starije sestre znale da zaobiđu... i na trenutak zažali što bi to sad trebalo da znači da ti njeni ponavljani snovi i nisu morali imati nekakvo simboličko značenje nego su samo refleksija tih stvarnih situacija... A onda shvati da joj se zapravo dopada ova iznenadna konverzija značenja njenih "sopstvenih svetova" i svide joj se ovaj novi pravac tumačenja, potpuno različit od dosadašnjih...

***

Ako bi samo sve te stvari o kojima neprestano razmišlja - kada bi ih zapisivala, kako je negde uvek planirala, verovatno bi joj najteže padalo obuzdavanje, trud da se ozbiljnije drži jedne od tih niti koje se opsesivno prepliću, pomisli. Morala bi da racionalizuje... I onda, kao i bezbroj puta ranije, radije nastavi da samo razmišlja, iznenađena, ipak, što se bez naročitog napora disciplinovano vrati na početnu pomisao kako su sva njena prva prava sećanja na prostore u kojima su živeli verovatno vezana baš za Vračevo i kako je skoro sasvim sigurna da su sve one slike iz Raške i događaji kojih se seća, naknadni konstrukti, izvedeni na osnovu Mileninih i maminih priča, ili na osnovu sećanja na njena ranija sećanja – ili na osnovu snova! Pomisli sad, ponovo nevezano, kako bi možda njena i Milijanina igra sa naslovnicama Duge kao reprezentativnim portretima ladies of the haus njihovog izmaštanog života - u kome je ona bila Pjeranđeli, a sestra Skijafino - kako bi to bila dobra podloga za promišljanje recepcije novinske slike u doba nevinosti, u prostoru lične i društvene nevinosti, i uopšte, i onda se seti i ošišanih teta, i razneži se u mislima nad onim svojim crtežom koji je u iznenadnoj inspiraciji napravila pre petnaestak godina, verujući i dalje da je prilično uspela da dočara njihov ondašnji izgled, da uhvati negde „to nešto“ od njih dve, možda nešto u njihovim očima što pamti... Trebalo je da nastavi da crta, taman je počela da time ovladava, poče da se po navici samooptužuje i kaje, a onda se pribra i odustade, pomišljajući, ipak, iznova, kako je verovatno trebalo i da je negde neko u mladosti utrenira, ako već ona sama nije mogla da ovlada tom nekom tehnikom kontrole toka misli(?)  A ti crteži,  kako je nekada mislila i da će te svoje crteže, iskustvo sa njima, iskoristiti ne samo kao materijal za neke svoje privatne priče, nego možda isto i kao podlogu za neki "ozbiljan" tekst o mehanizmima stvaranja predstava - o tome da tekst, kao i slika, da sve to ima posebnu logiku gradnje i da su i jedno i drugo 'skloni podešavanju'. Kao i u njenom "Le cadeau de la Chine", onom laviranom crtežu koji je napravila tušem koji joj je Goranka bila donela iz Kine kada je tamo išla trans-sibirskom železnicom, sa sekvencama u kojima devojčica (ona) skakuće za lopticom koju je ispustila niz potok, sve do ušća u Ibar, gde je, umesto šljunkovite obale, kakav je bio teren na kome se taj događaj odvijao, nacrtala travnatu površinu što se po dubini pretvara u stepu. Pa ni danas ne zna, zapravo nikad se nije ozbiljno ni potrudila da razluči, da li se radilo o tome da joj je prosto bilo lakše da nacrta travu umesto šljunka, ili možda u njenom sećanju, u nekoj unutrašnjoj hijerahiji vrednosti, 'stepa' zauzima važnije mesto …Te travnate zapuštene njive, ornice, te slike iz njenog sećanja za koje je isto mislila da mora da ih nacrta i opiše, kao što je i onaj uzbudljiv događaj koji se zbio u neposrednoj blizini njihove kuće, kada je nekolko lubenica i dinja poispadalo niza stranu iz starog ćebeta što su ga njene sestre i ona stalno vukle sa sobom i koristile ga za sve i svašta... Ili pra-slika nje same kako končićima u boji 'crta' po ravnoj kamenoj plohi, u kojoj je ona, crtajući posle tu situaciju, kamenu podlogu zamenila ravnom površinom panja, sveže odsečenog: možda zbog godova čiju iluziju je bilo jednostavnije postići, a možda i zbog "prisilne", neke iskonske želje za podešavanjem prema... predodređenim praslikama? I stepa uz obalu reke (reka je uvek važna, pojasni sebi!) navede je na jedan drugi pejsaž, na možda prvu pravu "umetničku" sliku koju je imala prilike da vidi i koja i sad visi na zidu dole u maminoj kuhinji... Boris Velev! I njegova slika sa potokom, mostom i kolibom pod snegom sigurno ima značaja za formranje njene „privatne“ ideje o pitoresknom pejsažu, pomisli. Nešto u smislu kako je to nedavno našla definisano u Landscape in Western Art, koji joj je Gojko nedavno diskretno podmetnuo da ga kupi… Kako se sve te naivnosti negde ozbiljno slože, pomisli, shvativši istovremeno da je, zapravo, za neki njen doživljaj sveta, za nju takvu kakva jeste, da je iz tog vremena za nju možda bio važniji onaj događaj sa zavesama, onaj njen uvid u sopstvenu fascinaciju tamnom zasićenom crvenom bojom novih somotskih zavesa koje je Velev bio nabavio za školsko pozorište, kada je ona možda prvi put u životu izrekla naglas neki svoj estetski sud - koga se više i ne seća, ali se seća njegove šale koju je napravio na račun toga... i kako je posle naučila da ćuti o svojim epifanijama. I kako je, kada se istog proleća, kada je sama otišla na Ibar da se kupa na mestu gde prethodnih godina nije bilo virova - čudom spasila iz novoformiranog vrtloga koji ju je zahvatio i potom je, kad je već mislila da će se udaviti, slučajno izbacio nazad do plićaka i obale, i kako je posle toga na skladu pored železničkog nadvožnjaka nabrala veliki buket zvonastih cvetova poponca i na putu do kuće videla u njemu neku nepojamnu harmoniju i kako je ushićeno plakala ne znajući zašto...

***


...vide da je napolju već bio pao mrak i učini joj se da je u dovoljno dobroj formi za to da sada uzme fotoaparat i siđe u dvorište da u mraku fotografiše sjajnu crnu Džeki, što već danima planira i odlaže. Znajući da neće imati snage da razvije i obradi do kraja sva ova sećanja i momente iz njenog detinjstva koji su bili toliko dugo potiskivani i sada odjednom probuđeni, ona na brzinu na otvorenoj strani beležnice zapisa neke naznake o njima, računajući da bi možda jednom mogla da se na njih vrati, svejedno što je znala da će realno biti malo prilika za to. Potom uze da montira kameru na satativ, žurno, bojeći se da ne odustane. Onda, ovlaš se pridržavajući za ogradu, krenu da bosonoga tiho silazi niz stepenište ne paleći svetlo u hodniku kako ne bi skretala pažnju majke koja iza poluotvorenih vrata sedi pred televizorom u dnevnoj sobi, znajući da bi istog trenutka odustala ako bi je ova sada ugledala i pitala šta to radi. Koliko ljudi, mama pre svega, svako - kako imaju moć da osujećuju njene namere, poče da po navici lamentuje nad svojim nesamopouzdanjem i slabom voljom, ali odlučnost koja je već zahvatila ne dozvoli joj da se zaglibljuje u tom pravcu, pogotovu nakon što oseti prijatan podsticaj toplog betona na bosim tabanima. Vide Džeki kako se pritajila u senci šimširovog žbuna, što je začudi, i ona se zapita da li je to Džeki ne prepoznaje ili je možda uplašena zbog nekih drugih  noćnih kretanja po njihovom dvorištu o kojima oni nemaju pojma. Svejedno, nastavi da silazi i Džeki, kao da je tek sada prepoznala, radosno istrča iz zaklona i poče da se mota oko nje. Ona postavi stativ i upravivši objektiv prema njoj pritisnu okidač, zaboravivši isprva da isključi automatski blic. Psa to naročito i ne uznemiri, ali se ona svejedno pribra i nastavi da fotografiše bez blica, oslanjajući se na uličnu rasvetu i svetla koja dolaze sa najbližih prozora, pitajući se da li će nešto uopšte ispasti od toga... i poče polako da odustaje. Nastavi da odsutno posmatra prostor i da uživa u naizmeničnom prebacivanju ravnoteže sa jednog stopala na drugo, sve dok ne postade svesna da se uz donju ivicu njenog vidnog polja belasa neki rascvetali grm. Sa olakšanjem napusti ideju sa Džeki i krenu da lovi situacije među biljkama, istovremeno se vajkajući što nije bila izradila na papiru one snimke sa belim pežoom naspram rascvetalog drveta koje se probija kroz ogradu Botaničke bašte, što ih je proletos napravila kad se jedne noći kasno vraćala sama kući - sada bi barem znala na šta može da računa. Sa narastanjem sumnje u smisao ovog foto-tumaranja nad kojim je i tako izgubila kontrolu, zaključi da je zapravo glupo da dalje troši negativ i zureći besciljno prema ulazu u kuću primeti kako se njena senka prelama preko stepeništa i sad joj se učini da da bi to mogla biti slika zbog-koje-je-izašla i krenu da iznova podešava kameru. Okinu jednom i nastavi da traži malo bolji plan, a onda sa nelagodom primeti da se u dnu kadra vidi jasno osvetljen Norin prozor koji je preko dana neproziran zbog tamnih zavesa i vide Noru kako sedi za stolom sa nekim ljudima. Plašeći se da bi neko mogao da pogrešno protumači situaciju u kojoj se zatekla tako sa kamerom, prikupi nožice stativa i ušunja se u kuću. Uputi se odmah uz unutrašnje stepenište, s namerom da opet prođe neprimećena, ali kad ugleda majku kako se unela u TV ekran i kako uopšte nije svesna njenih kretnji, vrati se polako nazad, postavi stativ i okinu dva puta u njenom pravcu, ne usuđujući se da predugo namešta kadar. Sad već potpuno postiđena, pope se do svoje sobe, ostavi stativ sa fotoaparatom pred vratima i tiho zatvori vrata za sobom. Upali svetlo i odmah potraži pogledom beležnicu koja je ostala otvorena na stranicama na kojima je jednom zapisala: "Mikijevo rođenje", "smuk!", "dimnjaci dobre i loše dece" , "promicanje pejsaža u sumrak dok me nose u naručju (nagrađeni Mazepa!)", "obojeni celofan“... Pomalo se razočara, zažali što će sve to, čak i ako nešto poradi sa tim, ostati ništavno u poređenju sa raskošnim predstavama koje je imala u glavi. Nemoguće je sada za nju da pretvori to u tekst, kao, uostalom i u crtež. Pa ipak sede i krenu da skicira neke od tih predstava na kockastim listovima sveske koja je stajala pored beležnice. Ovlaš docrta i situaciju sa pokladnim maskama iz Raške koja nije bila "na popisu" setivši se i  plavih šerpica i prvog pasulja koji su ona i Milijana onda, tog dana, kuvale i seti se kako je beličaste skliske klice koje su plivale u varivu tada smatrala krunskim dokazom pravilno skuvanog pasulja... Zatečena u igri sa decom nakon dedine smrti - to je nešto drugo i to je vezano za Lešak, produži da filozofira kako bi se svašta moglo izvući i iz Stalinog prekornog upada sa vestima o Komovoj smrti, iz te  apsurdne patološke potrebe odraslih iz njihovog okruženja u ono vreme da u nevine dečje igre unose osećaj krivice i da, možda i ona prekinuta igra sa decom posle dedinog samoubistva, da to vuče iz toga, premda se to dogodilo ranije... O. K. dosta je bilo! ... neće o tome, ne želi više ni o čemu - ali ipak mora da pribeleži ono sa hlebom u hotelu Beograd, isto u Novom Pazaru, to ne sme da zaboravi da zabeleži, o tome svakako jednom mora nešto da napiše, i za to će joj zaista biti potrebno vremena i volje. I petlje! Da se koncentriše na to, na samo tu jednu uznemirujuću sliku zatečenosti i nerazumevanja i naknadnog, neobjašnjivog plača koji je posle uplašio njene sestre, na taj osećaj neoprostive krivice sa zakasnelim maglovitim razumevanjem...

***

I ranije je pravila podsetnike za to, reče sebi, nastojeći da održi objektivni uvid u ovo odsustvo samokontrole, u ovo sveobuhvatajuće rasplinjavanje, u tu stalnu nemogućnost da se drži bilo kakve logike, primoravajući se da se vrati na zabelešku o zaboravljenoj metodi popravljanja slike sveta koju je pre nekoliko meseci na raskošan i dirljivo komičan način u njen mali mračni stan nadomak Botaničke bašte unela Seka kada je one kišne prolećne večeri samosvesno ušetala sa tim naočarima na glavi, sa tim žutim staklićima - direktno iz Njujorka. Kako joj negde ipak nedostaje ta njena nepatvorena, prirodna, razmetljivost, ta spontana pretenzija na neku važnu sliku sebe, to njeno variranje između priproste dobrodušnosti i brzog uočavanja prilike, pomisli, i, pomisli kako joj možda pomalo nedostaje i one sopstvene nevinosti sa kojom je nekada uletala u ozbiljan dijalog sa tim njenim provocirajućim zamkama. Onda se sa nelagodom seti, i postide se, i onog svog rada - one kompozitne slike mesta njihovog razlaza u koju je, i sama pretenciozno, ukopirala onih nekoliko rečenica koje je o tome zapisala i koju joj je iz neke egzibicione sujete tom prilikom poklonila umesto onog „ostrva sa tratinčicama“ za koji je ona pokazala interesovanje. I nekako sa nadom da sve to možda i ne izgleda tako strašno, tako razotkrivajuće – jer o čemu bi se drugom uopšte i radilo – ona najpre htede da u notesu koji je stajao tu na stolu potraži svoju prvu zabelešku o tom momentu ukidanja njihovog dugogodišnjeg, iskrenog prijateljstva, jednog od malobrojnih koja su joj do tada još bila preostala, ali onda ipak odluči da ne gubi vreme na nešto što je verovatno ostalo suviše udaljeno od te kompromitujuće verzije koja je sada...
But, let's go back to childhood! - izgovori naglas za nevidljivu publiku u pokušaju da se vrati na ono vreme kada je i sama ulepšavala svoj život gledanjem kroz listiće obojenog celofana, na tu situaciju za koju je jednom davno pomislila da bi to mogla biti dobra polazna osnova za neki deo neke njene eventualne priče, za neki zapis o sećanjima na rane godine njenog života u kome je bilo tako malo boje; ne samo u njenim izbledelim uspomenama, nego i u ondašnjoj realnosti sĕla u kojima je provodila veliki deo svog detinjstva: osim sveobuhvatne proletno-letnje zelene, jesenje žuto-smeđe i zimske, naizmenično prljave i snežno bele, toliko preovlađujućih da skoro nisu dopuštale mogućnost razvijanja kolorističke predstave sveta. Ili je sve to tako izgledalo samo njoj, kratkovidoj i astigmatičnoj devojčici koja je sasvim slučajno, isprobavajući kako joj pristaju naočare njene fensi ujne, tek u svojoj 14-oj godini, otkrila obojenu sliku sveta. Do tada je bezbojni svet već bio osigurao mesto u njenoj percepciji i ona sada poče da filozofira o tome kako su možda te senke koje je uzbuđuju i danas, to njihovo izmeštanje iz jedne u drugu dimenziju, kako je to bio glavni generator nadnaravnih "predstava", toliko važnih, nekad skoro nužnih... I ta njena igra pamćenja i prepoznavanja ljudi po konturama njihovih senki koje su joj tada, na neki način predstavljale "prave" predstave o njima. Pa i danas se gotovo savršeno seća, tačno smeštenih u ondašnje prostore, senki svog oca i majke i njih dece i drugih ljudi iz njenog detinjstva, čak tačnije nego što se seća njihovog pravog ondašnjeg izgleda. Kako je posle ta njena "sposobnost" dobila dodatnu dimenziju i "važnost" kada je kod Rida, negde na početku studija pročitala kako je Henri Mur u školi lako prepoznavao svoje drugarice samo na osnovu gležnjeva, ili tako nekako!.. Samo te konture i senke, bačene na zidove, podove, prašnjave puteve, travnjake... koje su joj se urezale u sećanje od najranije mladosti... da parafrazira još jednom to opšte mesto iz Blohove Vergilijeve smrti koje doživljava skoro kao sopstvenu misao, i koju stalno razvija dalje u sebi u različitim pravcima, kao dragocenu, tajnu, ličnu mudrost... Sigurno negde ima i zabeleške o tome, o svemu ima razbacane zabeleške. Pa pre neki dan je na ulici nešto zapisala, seti se i pomisli da negde u torbi sigurno ima to neko parče papira. I pre nego što stiže da se začudi ovoj svojoj produženoj noćnoj preduzimljivosti, ustade od stola, uze ranac sa fotelje sa druge strane kreveta i nasumično preturajući po unutrašnjosti ranca, izvadi zgužvani i ispresavijan komad papira i sa iznenadnom lakoćom iz naizgled nečitljivog rukopisa iščita: "ponudi se jedna od bezbroj misli iz mog raspršenog uma" i nešto dalje: "nisu li čitanja tuđih tekstova samo pokušaji da se pomogne sopstvenim mislima da isplivaju na površinu" i opet: "ovo povezati sa Ivanovim glasom iz Nove" i: "...videti zašto se nameće Borhes?"... Ne zna ni sada, pomisli. Zapravo, pomisli da verovatno zna, ali da nema sada ni dovoljno energije, ni volje, da to definiše. Uvek se radi o tome: o manjku energije, odsustvu smisla i kapitala u vremensko-prostornom kontinuumu, o propuštenim prilikama... o strepnji.

***


Zašto nije slikala Milenu prekjuče - ponese je iznenadan, snažan, nepodnošljiv nalet kajanja! Zašto je nije slikala dole u maminoj gostinskoj sobi, sa onim indirektnim svetlom ranog sumraka koje je, upadajući sa istočnog, jedinog prozora u sobi, osvetoljavalo njeno bledo lice uokvireno pastelno plavim ovalom majice što je činilo da njene zelenkasto-sive oči sada izgledaju izrazito plave? Kako je bila zatečena tim uočavanjem njene trenutne lepote! I seti se  kako je uživala u tome i kako se kolebala da li da ustane i da je slika, i kako je oklevala predugo iako je znala da će blenda svakog trenutka pasti, i kako je na kraju odustala i samo nastavila da je posmatra i kako joj je onda rekla kako stvarno dobro izgleda i kako je ona odgovorila da se, začudo, ne oseća loše ovih dana, i kako je odmah nastavila da govori o tome (o čemu su i pre neki dan govorile preko telefona), kako je to njihovo neprestano povlačenje pred zahtevima i potrebama drugih doguralo predaleko, ali i da možda još nije kasno da one sad počnu da se nekako organizuju... i kako su onda nastavile još neko vreme u tom pravcu, dok je tama narastala i njeno se lice polako utapalo u nju ... I kad je mrak zahvatio sobu... Učinilo joj se tada za trenutak da je ponovo doživela onaj davno zaboravljeni osećaj zadovoljstva zbog uzajamnog razumevanja i pripadnosti, neupitane bliskosti i  zadovoljstva u prisutnostima kao, možda nekada, kada su bile deo jednoznačne celine, porodice njihovih roditelja – dok je iz potpune tame iz njenog pravca i dalje zračila blisko-topla lepota koja već više i nije bila stvarni odraz Mileninog lica, koliko je, možda, bila projekcija idealne pra-predstave njene velike sestre... Bila je svesna toga da svetlost otvorenog prozora iza njenih leđa nije dopuštala Mileni da ona od nje vidi nešto više od tamne konture u kontri i pomalo je uživala u sopstvenoj voajerskoj poziciji i pitala se istovremeno u sebi, dvoumeći se oko toga, da li je njeno oklevanje da ode po kameru bilo samo izraz inertnosti ili nesebično dopuštanje da se vizija odvije u vremenu, netaknuta... Kako snažni osećaji i kako krajnje nedefinisane misli, pomislila je tada i pomisli sada kako bi morala da ovaj fragment sećanja poveže sa ostalim "važnim" sećanjima vezanim za nju, pogotovu sa sećanjima na trenutke sreće kada bi Milena u sumorne dane zimskih školskih rapusta dolazila iz Baljevca kući u Vračevo, za šta je, kako je tada duboko verovala, bila zaslužna i njena lična velika čežnja koju je projektovala u suncem obasjan svet sa druge strane žutih i crvenih listića celofana - ambalaže okruglih keksića koje su kupovali u zadružnoj prodavnici kod Ma'ita i koje je ona sakupljala i brižljivo čuvala... Ti tajni toposi njenog postojanja... isto tako važni kao i ono posle u Kamenici kada je na stranu iza kuće odlazila ponekad sama noću da posmatra zvezde... te sjajne treperave tačke u kojima je mislila da je smeštena njena sadašnjost, njena prošlost i njena budućnost... Mislila je tada da, kao što može da u sumorne zimske dane unese u kuću u Vračevu sunce, tako će moći, tako može... započe i odustade od toga, nastojeći da se vrati na neke novije i mirnije tokove mišljenja, što se opet, ipak, svede na žaljenje što "Melanholiju na stepeništu", koju je, isto, napravila sa Milenom nije malo bolje tehnički izvela. I onu sa Milijanom, zbog onog osećaja posle, zbog onog ponosa koji je osetila zbog nje, svoje(!) sestre, zapažajući tek naknadno kako sa strepnjom i samopouzdanjem, zauzima prostor slike na fotografiji sa svojom novom porodicom – fotografije  koju je ona napravila četrnaestog dana od Katarininog dolaska na svet. Demetra!

***


Svi ti njeni planovi da nekako uobliči sećanja na tatu, mamu, na njih tri i Mikija, sve su to samo izgovori da se ona sama, uvek iznova bavi sobom - započe da poništava poslednje ostatke malopređašnjeg entuzijazma da najzad počne da zapisuje svoje zamisli, sećanja - zapažanja o svojoj porodici za koju je uvek mislila da joj to duguje. I teatralno, gotovo demonostrativno, ugasi svetlo u svojoj sobi, pričeka malo da joj se vid prilagodi uličnoj rasveti, pa onda izađe iz sobe i pođe prema kupatilu s namerom da se pripremi za spavanje, ali se onda se predomisli i priđe ogradi stepeništa da oslušne šta se događa dole sa majkom. Vide da su vrata njene sobe i dalje otvorena, ali da je svetlo ugašeno i da iz sobe dolazi samo isijavanje televizora i shvati da je ona dole već zaspala. To joj dade neki novi podsticaj, neki osećaj slobode, osećaj sopstvenog prostora, i ona produži da stoji tako na ivici stepeništa, posmatrajući svoju senku koju dole duboko na suprotni zid, povrh obrisa krovova niskih okolnih zgrada baca svetiljka iz susedne ulice, dvoumeći se da li da i sama ide u krevet ili da još malo nastavi da uživa u odsustvu tuđih energija. Odluči da bude "budna dok drugi spavaju", da još malo zaludno filozofira o sopstvenoj prirodi: taj njen običaj da istrgnute rečenice i naslove knjiga iz svoje anarhoidne lektire tretira kao pesme, kao mantru! Valjda je to nadomestak za svu tu nepročitanu i nenapisanu poeziju za koju odavno više nije pronalazila, pomisli u trenutku koji se onda, zajedno sa njom zaustavi u iznenadnom neobjašnjivom bljesku koji se dogodi iza njenih leđa. Njena senka na zidu koju je upravo posmatrala za trenutak se udvoji, kao da je neko upotrebio dva jednako snažna fleša, ali različita po kvalitetu, a onda se sve vrati u prvobitnu situaciju. Prestrašena, istrča na balkon da vidi šta se događa i kako ne otkri bilo kakav „logičan" izvor svetla, u jednom trenutku poverova da joj se pričinilo. Vrati se nazad prema vratima svoje sobe i sad ponovo oseti „udar“ snažnog bljeska koji ovog puta potraja malo duže. Ona ponovo istrča na balkon, ali situacija na ulici izgledala je nepromenjeno. U jednom trenutku, skoro je uhvati strah od te neobjašnjive pojave, ali, kada se bljesak pojavi ponovo, u njoj prevagnu želja da pokuša da uhvati taj neobični efekat svetlosti na njenu senku na zidu. Da bi lakše manipulisala njime jer joj se učini da je svetlost dovoljno snažna za kraću ekspoziciju, ona skinu fotoaparat sa stativa koji je malopre tu bila ostavila i otpoče da fotografiše koreografije sa zida preko puta, pozirajući sama sebi. Misteriozni snop svetla ponovo poče da se javlja u sve kraćim intervalima i ona prestade da se trudi da otkrije uzrok - prosto nastavi da koristi novonastalu situaciju i fotografiše. Kada olimpusov tihi motor započe da premotava istrošeni film, ona izađe na balkon da pokuša da razreši misteriju. Dugo vremena ne dogodi se ništa, a onda, opet iznenada, na banderi u susednoj ulici, u blizini prodavnice za kućnu hemiju upali se reflektorska sijalica i potom se ubrzo ugasi... "Svejedno je doživljaj bio snažan", pomisli, sada već sasvim zadovoljna idejom da bi ovo mogla biti noć bdenja i vrati se u svoju sobu, rešena da svemu da dodatno ubrzanje...

***


...nebo me potpuno uzima, biću zauvek nebo, biću večito plava... krenu sa Paulinom, ali odustade... Pokuša, ne baš samopouzdano, sa još nekom od tih starih tehnika za „podizanje stanja“, a onda sede za sto, skinu sa njihovog starog kompjutera komad konopljanog platna koje je mama nekad davno izatkala i na kome je Milijana posle pedantno i vešto izvezla krupni stilizovan cvetni motiv, i uključi ga, prvi put od kada su ga ovde ponovo doneli pre dve godine. Njegovo prigušeno zujanje refleksno pokrenu dobro poznati osećaj zebnje kojom je tako snažno bio obeležen njihov boravak ovde tokom devedesetčetvrte i početkom devedesetpete... "Ništa nije toliko neobjašnjivo, koliko bismo to hteli", pokuša da jasno definiše u sebi tu umirijuću misao, odsutno prateći nizanje informacija o podizanju sistema na tamnom 14-inčnom displeju i potpuno svesna da zapravo ne zna šta bi sada radila. Osim te želje da se zadrži u nekakvom stvaralačkom transu, u nečemu što je mislila da je zauvek izgubila, što odavno nije imala, za šta davno nije imala uslova, a što je bilo neodvojivi deo njenog obećavajućeg adolescentskog života, njenih noćnih sati davnih šezdesetih u dnevnoj sobi njihove kuće u Novom Pazaru, koja je tada (i ikada), između deset uveče i pet ujutru bila jedini zaista njen prostor... Ponovo proba da, kao nekad, oseti ono kako-se-smanjuje i kako se prostor oko nje – zidovi, udaljavaju, ostavljajući za sobom osećaj punoće od savršene praznine. Učini joj se da će joj možda nešto od toga uspeti, da će opet biti svedok neke povlaštene pojave... Iako se dugo ništa ne dogodi, ona se, svejedno, pritaji još malo, potiskujući svaku eventualno artikulisanu misao i svaki osećaj, kao da želi da dâ šansu čudu da se ostvari, a onda se, ipak, a zapravo neiskreno, upusti u dobri stari komfor očajavanja... Bila je već ponoć i ona nastavi da mazohistički tone u lamentiranje nad sopstvenom sudbinom, nad svojom lošom srećom, nad nedostatkom osame, vremena, energije i preduzimljivosti, prizivajući svoje talente i sve svoje gubitke. Seti se i kako su ono nedavno, dok su razgovarale dole u maminoj sobi ona i Milena u jednom trenutku, ponovo premotavale njihov stari zajednički problem - prokletstvo, ako hoćemo,  to odlaganje života, odlaganje zadovoljenja sopstvenih poriva, kao da računaju na to će sve vreme sveta tek negde "na kraju" biti njima dato, kao da će „tek na kraju“ one same uzeti stvari u svoje ruke i odraditi svoju sudbinu... Vrati se u mislima ponovo na svoje detinjstvo – njihovo zajedničko detinjstvo, na njihove velike aspiracije, nade, mogućnosti. Mogle su, mislila je, svaka od njih, u nekoj drugoj kulturi, nekom drugom spletu okolnosti, mogla je postati kakva-takva spisateljica, ili slikarka, ilustratorka, i seti se kako su mislile da će barem jedana od njih tri, kao barem jedna od sestara Bronte, jednoga dana napisati neku lokalnu povest, neke domaće Orkanske visove - sve na temelju doživljaja i fantazija generisanih u Kamenici u očevoj rodnoj kući... i u Vračevu gde su se doselili nekoliko godina nakon njenog rođenja...

***

...kvrc..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš
- Daj da mi vidimo zašto smo ovde!
- Pravimo beleške?
- Da! Ovo je inače loše, tako da ne moramo da se ustručavamo, verovatno ništa neće biti zabeleženo.
....kvrc..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..
- Valjda smo tu da oživimo uspomene.
- Ne mogu ovde ništa da prepoznam, a odavde sam svakodnevno putovala na posao u Deževu.
- A vaša škola?
- To je to.
- Koje ti je to to?
....kvrc..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš....kvrc..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..
- Pa ovo ovde.
- Gde?
- Pa tu je negde u tom pravcu, ali zapravo ne znam.
- Ovo ovde?
- Da onaj sivi krov! Da, da.
- Sve preuređeno
- Aha...
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš....
- A šta je ono?
- Tu su bile kasapnice.
- Tamo dole su bile pekare. Tu smo kupovali hleb.
- Tu nema ni jedna pekara više, ja nisam videla, ovde gde su bile, redom.
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš....
- A dole ispod, još uvek ima jedna poslastičara i jedna mesara.
- Baš me zanima da li je ovde dole još uvek ona stara pijaca. To je mesto koje i danas ponekad sanjam.
- A, to, to je bila "ženska pijaca", takozvana "ženska pijaca", tu su se prodavali ručni radovi i, ono, znaš...
- A prava pijaca je bila dole!
- Tu je bila stočna pijaca!
- Ukoliko se uopšte sećam gde je bila..., gde smo mi išli?
- Pre nego što je napraljena nova pijaca, tu je bilo i povrća, paradajz i tako, sve dok nije napravljena... A nova je bila dole pored Raške.
- Pa možda...
- Aha, a tamo je bila stočna.
..šfijuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuš..šfijuuš..sfijuuuš....
- Da dole sam ja.., kad sam brala boraniju i našoj bašti i prodavala je, to je bilo tamo!
- Da, sve je ovde bilo, a ovde je bio internat, malo niže internat je bio.
- Gde je bio internat?
- Pa ja mislim ova kuća ovde.
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš.....
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuš....
- Koliko je sati?
- Pola jedanaest je sad.
- Internat? Postojao je internat?
- Cvetićeva kuća je bila onde. Pored Orlandića?
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš....šfijuuš..sfijuuuš....
- Orlandići su bili valjda tamo!
- Ma Mira, ne Danica. Mira je ovako negde stanovala
- Ne, Mirina kuća je tu negde bila pored ove, nije Jošanica, kako se zove ova reka?
- Raška!
- Ma ne, nego ova ovde reka!
- Pa Jošanica!
- Jošanica, pored Jošanice je bila Mirina kuća,
- A šta je bilo ovo?
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš...sfijuuuš....
šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuš..sfijuuuš..šfijuš..sfijuuuš....
- A Cvetićeva kuća to je tu negde.
- Ono tamo?
- Ma ne, ovo ispred nas!
- To je bila Elektrodistribucija. I to bi mu bilo to... a zimi kada bismo prelazili stari most, znam da nismo mogli od grudvi da prođemo!
- Da! i izgledao je nepregledno dug!
- Da, nepregledno dugačak, i znaš zbog čega? - I sa jedne i sa druge strane se poređaju i ko im se dopadne - on prođe, ako im se ne dopadne...oni ga dočekaju,
- Vidiš gore, sve je izgrađeno, i tamo iznad naše kuće.
...šfijuuuš..sfijuuuš...šfijuuuš..sfijuuuš...
- Mnoge stvari nisu bile ovde.
- Pa znaš da je naša kuća bila tada poslednja u nizu, sećaš li se, samo su gore još bile zgrade bolnice. I Dispanzer, gore dalje.
...šfijuuuš...sfijuuuš...šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš....
- Pa tamo isto nije bilo ničega!
...šfijuuuš..sfijuuuš..
- Kafa je baš jaka, već naizgled se vidi.
- Pa ona je zato i naručila kratku, njoj je samo važno da joj je jaka.
- Ja ću ipak morati malo da je zasladim... meni je baš jaka.
- Ja i ne volim espreso, ja to ne računam u kafu.
- A one druge kafe?
- Kapućino?
- Ne, kafu kao kafu imaš normalnu, kratku i produženu, sa više vode, ako voliš jaku i veću količinu, onda odmah naručiš dupli kratki espreso i onda si mirna.
..šfijuuuš..sfijuuuš...
- Mi kad smo bili klinci, kako je sve bilo ...
- Nije mi ova kafa baš prijala, moraću ja...
- Dobro, idemo sad da vidimo našu kuću, pa ćemo onda da prođemo pored škole...
..šfijuuuš..sfijuuuš..šfijuuuš..sfijuuuš...
- Ma da!
šfijuuuš..sfijuuuš...kvok.
(27. 7. 2003, u bašti kafića "Bedem", Novi Pazar)

Najbolje nam je ovo sa vetrom koji vitla suncobran – pomisli ironično, odbacujući transkript trake koju je snimila onog leta kada su se njih tri organizovale da posle toliko godina posete Novi Pazar. Tamo su provele najosetljivije godine njihovog zajedničkog života. I nije kriv samo vetar, i nije kriv samo diktafon, i nije kriva samo ona koja po običaju uvek zabrlja kad poduzima nešto tako važno, zajednički. O čemu bi i inače pričale na svojim hodočašćima po putevima i mestima iz njihovog detinstva, iz njihove mladosti, koja su počele da praktikuju sada, gotovo u starosti, od one 98-e kada su posetile Kamenicu. Ne mogu se tek tako vratiti stvari na svoje mesto, pogotovu ne mogu one, uvek inhibirane, u grču, u žurbi, u naučenoj pripravnosti, iako sve to više nije od značaja ni za koga, iako možda nikada i nije bilo. Ali teško je to sada shvatiti i teško je pomiriti se sa tim. Skoro ništa nisu ostavile za sobom - sve njihove fantazije, maštanja, planovi, ostali su u njihovim glavama, u njihovim sećanjima, a ono malo što su ipak uspevale da naprave, završavalo je u vatri  potpaljivanoj strahom da će "to", pre nego što bude izbrušeno do savršenstva, videti, pročitati "neko drugi", njihova majka - pogotovu ona... Zato je valjda kasnije, sada, kada je zapravo i kasno, počela da skoro opsesivno čuva sve te svoje papiriće, blokčiće, zapise, podsetnike, pa i brojne "verzije" digitalnih zapisa, koje sada prete da se u njima potpuno izgubi, sve u nekoj nadi da možda jednog dana, danas, sutra i ne bi bilo kasno da ona sama sada ponovo nešto započne... A tu neku svoji ispovest koju bi počela da piše (šta bi drugo uopšte mogla i da napravi, sada), mogla bi da započne, mogla bi da krene upravo od te emotivne konspirativnosti, da to nekako bude tema nekog njenog zakasnelog dela... Nehotice, "protiv volje", skoro ljuta što se još uvek nije oslobodila tog stida od svojih "ostvarenja", ona se iznenada seti svog prvog spisateljskog neuspeha, one pesmice koju je poslala nekim dečjim novinama na koje je bila pretplaćena preko škole (nisu to bile baš Dečije novine - nekako drugačije su se zvale, možda Školske novine?) - pesmice o «svom psu» koga nije imala! Njena prva "spisateljska laž"! To nam je izgleda urođeno... postoji to i u crtanju...o tome je negde već pisala, imala je neke ideje o tome i ovih dana i to je nešto o čemu stalno misli da bi trebalo da posveti pažnju, kao uostalom i onoj staroj teoriji o lokalnom ikonoklazmu koju je ipak jednom negde ovlaš dotakla, u onoj crtici povodom 150-e godišnjice fotografije u Srbiji. "Dobro, to je za sada bezbedno od zaborava, to sam negde već zapisala“ pomisli utešno, ipak bolno svesna da ni ovu noć osame nije iskoristila da već jednom započne da radi nešto ozbiljnije, da najzad realizuje ponešto od svojih velikih planova.

***

Neuspela porodična fotografija -  slika odsustva oca

***



Ponovo izgubljena i obesrabrena, ipak otvori novi fajl, ukuca 20050721 KV i onda nastavi da bezvoljno, skoro silom, ukucava: „možda je važnije držati se intuicije nego uvek iznova praviti iste racionalne greške, ili: zašto bi jedna tako neutralna i rasprostranjena tehnologija opsluživala moj peh i zašto bi to „negde“ bilo važno i gde bi se moglo odlučivati o tome? možda bog? da li bi trebalo da budem srećna ako bi u njegovom sistemu odlučivanja postojao odeljak tačno određen za mene? ali sada dok..." i naglo, kao što je započela ukucavanje, izgubi volju za ovim pretenecioznim potcenjivanjem imaginarnog čitaoca i ne misleći više ni o čemu nastavi da mehanički još neko vreme brka po tastaturi. Slučajno otvori jedan od svojih starih neizbrisanih fajlova, bez neke naročite namere ukuca Ctrl-A, Ctrl-C, Close, vrati se u "Tekuću verziju", fajl koji je malopre otvorila, ukuca Ctrl-V i poče da čita naglas tekst koji se pojavi na monitoru, otkucan u Times New Roman-u od 11 punti bez interpunkcije, ponadavši se možda i nesvesno da bi nekako ovim izmeštanjem mogla otkriti u njemu neka nova značenja, nešto čega ranije nije bila dovoljno svesna, što bi se sad pokazalo u punoj "ranije previđenoj raskoši":
dvadesetčetvrtog decembra hljadudevetstodevedeset četvrte u kraljevu čini mi sa da ee cumings nije loše preveden za beketa ne znam dojmilo me se ono iz moloa zapisao sam ponoć je napolju pada kiša nije bila ponoć i nije padala kiša bez obzira  je li on to mislio ironično ili je to pohvala opštim mestima postoji li literatura bez poštapalica nije li i svaka slika manje više uspešan zbir vizuelnih poštapalica fordova glava dečaka u kojem ono beše filmu i rembrantovo klupko linija u bakropisu sa plakata za parisku izložbu koji je rusomir zaboravio kod nas da li je to autoportret ili splet linija iz čega izvlačim zadovoljstvo ne radi se samo o tome da li je zec ili patka ali obično vidimo ono šta se od nas očekuje a da li ford i rembrant očekuju da kod njih vidimo jednu očekivanu stvar verovatno ne zašto bih inače bila toga svesna kod loših tražim samo iluziju povremeno zadovoljstvo u konstataciji da nije prava kakva je vrednost suda koji je olako stečen nisam sigurna da li su sudovi o linijama i iluziji kod pravih majstora više vredni možda su i oni koriste poštapalice kao utehu za nerazumevanje ili je razumevanje samo po sebi indiferentno samo iluzija koja olaksava sređivanje misli pruža malo zadovoljstva i samopouzdanja veru u postojanje nekakvog smisla kada bismo se odrekli smisla da li bi se nešto promenilo nema smisla ni frustracija od saznanja da je ovako pisao beket je li sujeta nešto što bi me moglo ohrabriti za veće poduhvate ili me onemogućava da uradim bilo šta zato što su to drugi već uradili na bolji način ali senekino osvrni se za sobom i pogledaj koliko je mnogo ljudi već radilo za tebe uzbudljivo je i toga se često setim ali da li i sama mogu da sa iskrenom strašću koristim sva ta dobra drugih ljudi kad sujeta zahteva od mene da uđem u red onih koji su radili za druge svi mi to radimo ako je razumevanje prihvatanje onda je to strašno ima li sve to veze sa zadovoljstvom posmatranja svemira dok se čačka nos banalno je ali slika čoveka koji gleda zvezde sa prstom u nosu nevinija je od slike čoveka koji posmatra zvezde sa prstom na nosu taj prkosni gest prema svemiru ili ostatku sveta nikada ne zvuči uzvišeno premda mu se često veselimo privremeno smo umireni ali prst u nosu nesumnjiviji je smiraj predhodna slika je ipak uznemirujuća postoji razlika ali samo privremeno atrofija je stalna i obeshrabrujuća i moždai je korisno držati je u rezervi kao korekciju samozadovoljstva koja pruža suviše prostora za zaborav i pisanje koje ima svoju logiku koju misao prati ne obratno to die to sleep nameće se i ne znam tačno kako ide ono sa dream just relax close yours eyes dream and trust me ovo je iz vremena kada sam čitala marvel sada gledam filmove gde je shakespeare neizbežan još po malo se vrtim oko benforda teško je izbeći navike čini se prirodnim pisati bez interpunkcije ali nije najčešće me povlači veliko slovo kod ličnih imena to je izgleda najveća konvencija tu i tamo pokušava da se udene neki zarez ali sa njim je lakše pitam se treba li tome popustiti verovatno ne jer bi to skretalo pažnju kasnije pri čitanju davalo bi iluziju neravnomernog toka misli koji želim da zabeležim bez zastoja i valjda ovo skretanje u koje sada ulazim ne kvari glavnu zamisao a sve se zaboravlja mislila sam da ću uspeti da nekako uključim cicerona ali teško mi je da se tačno setim svojih nedavnih zaključaka o njemu bilo je nešto u smislu pakovanja misli po ljudskoj meri i raspravljanju o tekućim pojavama na prihvatljiv način ovo nije dobro rečeno i zvuči kao nešto negativno a ne bih htela zato ni o drugima nisam ništa posebno rekla nije mi on baš najvažniji možda sinoćni izvod iz whiteovog dnevnika o found photography dnevnik je dobra forma za nedisciplinovane pisce trebalo bi nešto da izvučem iz toga i moje seanse bile su zamišljene kao nešto slično ali moja nedisciplina i odsustvo koncentracije ipak su preveliki i možda je ovo što trenutno radim i jedini način da bilo šta radim bojim se da ću zaboraviti sliku koju sam jedne noći videla kao instalaciju na zidu sa centralnom fotografijom oko koje se radijalno šire sve veći formati izvedeni na osnovu prvog motiva imala sam na umu nekakvo razvijanje pokreta ali sam sledeće noći shvatila da je to preambiciozno za mene jednostavnija varijanta bila bi udaljavanje početne figure i radijalno postavljanje uvećanja koja bi se ravnala prema uvek jednakom osnovnom motivu to je malo prostije ali i dalje može da funkcioniše kao osnova za eventualnu proveru skačem sa ideje na ideju htela bih da se vratim na whitea i njegova razmišljanja o fotografiji ali tu se odmah nameće onaj tekst ne znam čiji iz njujorkera koji mi je seka poslala u kome se autorka okomila na whitea što nije u svom radu otvoreno ispoljavao homoseksualnost kao maplethorp kad pročitam takav neki tekst pomislim kako mi je malo lakše kad znam da takvih gluposti ima i kod ostalog sveta ali nije mi jasno zašto svi učestvuju u toj kolektivnoj laži u tom navodnom zaboravu u ime trenutnih dnevnopodobnosti razumem da neće otvoreno da kažu da su maplethorp i savremenici dobili carte blanche da insistiraju na tome ali zašto moraju da osuđuju one koji nisu mogli da urade tako nešto osim toga white je drugi senzibilitet njega zanima poezija opažanja a ne propaganda ovo je pojednostavljeno ali ionako je sve ovo skica za nešto drugo već sam odlepila i ne pišem direktno treba da se setim i onoga što je eugen smith rekao u istoj newholovoj knjizi iz koje je i izvod iz whiteovog dnevnika tu je i njegov tekst o cartier bressonu kao i coburnov esej o budućnosti piktorijalističke fotografije i ona fantastična pripovetka od nekog francuza u kojoj se opisuje fotografija pre njenog nastanka kao ogledalo koje pamti naravno i bodler ali njega nisam sada čitala možda bi trebalo ovih dana donekle je interesantan i predgovor za la brijerovu knjigu karakteri a kalezićev pogovor za đilasov izgubljeni raj nelagodno me podseća na moj gorankin ulepšani svet možda ne direktno ali neka bočna asocijacija aktivira tu nelagodu ima razlike uvek sam se pitala da li su samouvereni ljudi zaista samouvereni ili glume ali nisam sigurna da bih volela da imam taj dar taj takozvani prvi nivo lukavosti premda bi bilo lakše samokritički ispadi su opterećujući ali i ispadi samosvesti prevazilaženje treba da dođe samo po sebi inače je detinjasto takozvani prvi nivo lukavosti ovde bi opet mogla da dođe rečenica došao sam kući i zapisao ponoć je napolju pada kiša nije bila ponoć i nije padala kiša zamalo da zaboravim ključnu stvar iz whitea definiciju fotografije u smislu da ono što gledam nije ono što vidim ono što pišem nije ono što mislim ono što mislim nije ono što sam mislila malo sam sve pomerila ali bitna je pouka do koje sam davno došla da većina definicija nikada nije definicija koja bi se odnosila stvarno na predmet zato ne volim ni eka ni bodrijara koji tako uspešno i lako plasiraju opšta mesta kao senzacionalno nove definicije a svaka bi se podjednako dobro mogla primeniti ili podjednako loše na bilo koju oblast sve što je na upečatljiv način rečeno o fotografiji filmu stripu videu i digitalnim medijima važi i za bilo koji tekst crtež ili sliku bilo kojeg doba izuzimam whitea jer njegovo ono što gledam nije ono što vidim nije plasirano kao dosetka već kao jedan segment u saopštavanju bodrijar bi na osnovu toga ispisao knjige njegovo pravo who dares wins i u onom filmu sa ritom hejvort gde je robert mičam igrao mušku ulogu u kome se zaključuje da samo glupaci uspevaju zato što se oni usuđuju i tamo gde se pametni povlače niko nije zbog toga ni bolji ni gori neki balans između pameti i gluposti verovatno bi trebalo da predstavlja formulu za mudrost donna me prega mogla bih se pozabaviti paundom i time kako neke knjige u jednom trenutku znače mnogo više nego u nekom drugom kao ono moje iskustvo sa seperbovim rethinking symbolism ali tada sam nešto pisala sada samo zapisujem direktno ono što mi padne na pamet osećam se kao paundov glupak htela bih mnogo a da ne uložim ništa ali ako ovde uložiš nešto niko te ništa ne pita pa i paund kaže uložio sam dvadeset pet godina u poeziju i neko bi nešto trebalo da me pita i neko ga je ipak pitao nije to slučaj kao kod nas šta ovde čovek da uradi sa stečenim znanjem i iskustvom who cares večnost je ovde na svome svi misle da je dostižna ili je sve jedno da li je zaista važno što je toliko mnogo ljudi radilo za nas voda nešto nosi pa valjda i nas u atrofiju ovo je pretenciozno kao što je asocojacija na zilahija danas nerazumljiva ko se još njega seća pa i ja sam toliko toga u mladosti pročitala bez reda i kasnije i danas tek povremeno uhvatim neki red isto kao i sa pisanjem planirala sam da prekinem sa besmislom ali datumi ne rade sami od sebe sve zahteva pažnju i raspust i nered sve je to zamorno a zapravo sam željna ozbiljnog rada umorna od zaborava donna me prega šta me se tiče besmislenost oko mene uhvatiti smisao za sebe i vratiti ga drugima dati pa ponovo uzeti ili tako nekako valjda ima i to nekakav smisao prst u nosu nasuprot zvezdama mali je opseg ideja koje mi nadolaze ni anarhičnost automatizma ne može pokrenuti mehanizam u širinu i have no choise ne mogu postići ubedljivost onog zapisao sam ponoć je napolju pada kiša dvadesetčetvrti decembar hiljadudevetstotinadevedesetčetvrte save as direktno.wri"
Kod mesta "kod loših tražim samo iluziju" prestade da čita, razočarano primećujući kako se i pre desetak godina vrtela oko zabrinjavajuće malog broja ideja. Zapita se u sebi, bez stvarne namere da dođe do odgovora, više retorički, kako je uopšte došla do ovog otupljujućeg stanja, i kakve veze sve to ima sada... i onda polako, i skoro nevoljno, i skoro sa tugom, poče da ukucava fraze, jednu po jednu, onako kako, nekako bespogovorno počeše da se ređaju u njenoj glavi, bez opasnosti da će joj izmaći:

i sve te pesme što su pročitane,
što su slušane, kao uteha i kao nada,
i sve što je preostalo do sada:
nekolicina zapisanih misli
o mogućim pravcima mišljenja
(možda sa svešću
o neodgovornom razvijanju ideja
za koje se činilo da su bolje od stvarnosti)
i sećanje na crveni bakelitni poklopac
one staklene boce za kolonjsku vodu
(jedne jedine boje još i sada
u tami napuštene kuće na rubu kosovskog mita)
te prve čežnje za novom i nedoživljenom lepotom,
te projekcije budućih nostalgija
za vremenom jednostavnih, nedeljivih ideja.
za vremenom poezije.
za vremenom slatkih trenutaka gordosti,
zbog pesama ispevanih na putu.
i iznenadna čežnja na ulici. i pokušaji
da zapamte se reči upravo ispevane
(sa sećanjima na sva ona opšta mesta i anegdote
o nepriličnim uslovima u kojma je poezija pisana).
o primitivnim pesmama jednoznačnog očaja.
o barama i žutosmeđim mokasinama od prevrnute kože,
(antilopa na afričkom suncu u beznadežnom skoku!)
la chèvre!
le chevreau! – ukuca i potpuno iznenađena poče da to čita naglas, nerazgovetno i zastajkujući, i onda krenu da sa nezadovljstvom zatvara kompjuter: Ctrl-s, Ctrl-w, exit windows, yes. Nije problem samo u tome što retko može išta suvislo da napiše - tragično je to kako više ne ume razgovetno ni da čita, pomisli, i po drugi put ove noći ugasi svetlo da ne bi spuštala roletne, uze sa police za knjige četkicu i pastu i krenu da pere zube na suvo gledajući svoju senku koju na zid pored kreveta baca ulična svetiljka. Samo mislim, pomisli, i sve već pomalo postaje besmisleno... I pomisli kako bi trebalo jednom nešto uraditi i sa ovom senkom ovde.                   
Onda ode u kupatilo ispra pastu nad kadom, posluša još jednom tišinu kuće kod ograde stepeništa i vrati se u sobu i leže na krevet. Ležeći dugo budna, poče da pravi planove kako će prvom prilikom kad bude bila sama u stanu u Beogradu početi da trenira razgovetno čitanje i pravilno govorenje, a onda se vrati na to kako vreme koje joj ovde stoji na raspolaganju polako prolazi, i kako mora da se koncentiše i da nastavi da ozbiljnije radi i sa mamom, da malo najpre pročešlja svoje ranije zapise o razgovorima sa njom, i da je navede na neke nove priče - ako je to više uopšte moguće... "Ah ne, nikakvi planovi!" gotovo uzviknu naglas sa ironičnim razumevanjem za svoju prirodu, shvativši kako je iznova obuzima dobro poznati jâd zbog tekstova izgubljenih brzopletim konvertovanjem iz jedne verzije Worda u drugu, pre nego što je stigla da išta od toga odštampa. Seti se kako je onog jutra, kada je u očajničkoj žurbi vadila iz službenog kompjutera svoje privatne fajlove, kako je bila savršeno ravnodušna prema sopstvenoj neizvesnoj egzistenciji, i jedino opsednuta potrebom da za sobom ostavi što manje ličnih tragova - kao neku osvetu, a zapravo je samo... Poče da ubeđuje sebe kako je sada sve to bezrazložno i glupo, kako je sve to već prežalila bezbroj puta, da svi ti zapisi i nisu bili tako dobro urađeni kako je želela da misli da jesu. Ipak, nikada neće moći da ponovi ono kako je zapisala mamina sećanja na njene prve dane rata, kao što ni mama više ne uspeva da to ponovo ispriča na onaj način na koji joj je prvi put o tome pričala, kao i posle, jednom, Milijani, kada je tešila nakon Dragoljubove smrti  -  taj segment o priželjkivanoj devičanskoj smrti na suncu... Možda je to samo neki bezrazložni fatalizam, toliko je to prisutno i danas, možda ipak postoji neka šansa da rekonstruiše te prave verzije. Ali dijalozi sa Biljanom koje je povremeno po sećanju zapisivala, to je propalo zauvek - njihovi razgovori o nadolazećem ratu, o umetnosti i umetnicima, o ljudima, o javnom i ličnom moralu, o prijateljstvima, o gubljenju iluzija, o minulim i aktuelnim izložbama... (i Mutaovićeva Zlatna žica) to je neponovljivo i toga se više i ne seća; možda maglovito, onih opštih mesta o sopstvenim pozicijama i racionalizovanjima o tome za koju je vrstu angažmana potrebno više hrabrosti i integriteta: za aktivan otpor, ili za (njena) tiha i uporna odbijanja, na koja je u potaji bila veoma ponosna, smatrajući tada, a možda i sada, da je za takvo što, tako upadljivo nevidljivo, da je za tu vrstu otpora potrebna petlja – ili, barem, taština... Shvati i da je takve teme više i ne zanimaju, da ne bi više mogla da troši vreme na definisanje toga... ali ipak, ponovo malo zažali što nešto od tih njenih pribeleški nije ostalo sačuvano, iracionalno i dalje podgrevajući nadu da će jednog dana, na nekom zaboravljenom mestu u staroj kancelariji, ili kod kuće, ili možda čak i ovde u Kraljevu, pronaći barem onu svesku sa prvim verzijama tih beležaka koje je tada, još po starom običaju, najpre skicirala rukom pa onda prekucavala, a kasnije, kad je dobila kompjuter, dorađivala... Osećajući da je već sa druge strane sna, ostajući svejedno i dalje košmarno svesna premotavanja koju njena podsvest radi preko potisnutih primisli i osećanja koje nije mogla da racionalno ugura u nadzemni tok - verovatno o tome kako "ceo život jedino sve 'svoje' radi s vremena na vreme i da je, valjda zato, sve što ima zapisano tako fragmentarno i kako bi trebalo da, barem ona sama, uvek ima na umu da su sve to fragmenti jedne iste, njene priče i da je potrebno samo malo više samopouzdanja i distance da to... i možda zlatna žica, ovde!!!! ili...barem to... Ispalo je dobro što je Gojko nekoliko njenih crtica iz tog vremena ubacio u svoj rad! Sad je to možda jedino što joj je ostalo iz tog perioda: veče... noć... jutro! Pa to je trebalo da budu preambule za neka poglavlja „Misterija u Kriviču“! Na to je potpuno zaboravila! Sutra, prvo to! - obeća sebi već potpuno iscrpljena očekujući da će istog trena zaspati. Ali ne!
Ponovo potpuno budna: u neku toponimsku himeru, koja je trebalo da asocira na neko slavensko mitsko mesto, za koju je privremeno od Marije Gimbutas bila pozajmila naziv Krivič, tamo je negde htela da smesti tu svoju grafičku fantaziju koju je započela da radi u vreme crtačke groznice što ju je iznenada zahvatila, pred kraj njihovog boravka u baka-Lepinoj kući. Uvek je više volela da misli da i naziv Vračevo vuče svoje značenje iz davnije, paganske prošlosti, a da je kasnije to smišljeno  preklopljeno nazivom manastirske crkve posvećene svetim vračima, Damnjanu i Kuzmi, koja se tu nekada nalazila, pa i u naše vreme, sada, kao crkva koja je podignuta na temeljima stare. I time se bavio Mirko u svom rukopisu. Svačim se on bavio, a skoro da ima neke surove poezije i u onom njegovom besmislenom sistematskom ponavljanju "ženska linija se ne prati", premišlja dok iz ležećeg položaja pokušava da iz fioke ugrađene u krevet izvadi fasciklu sa tim skicama o Kriviču/Kamenici/Vračevu koju je tu strpala sa ostalim beogradskim  papirima koje su ovde doneli kad je Boba prodala kuću. Tu su... I nisu nešto, pomisli i pre nego što je otvorila, kao obezbeđujući se od još jednog razočarenja. I ne mora ona da igra te igre sa sobom, zna ona tačno na šta sve to liči: na veliko obećavajuće ništa! Ko bi mogao iz ovoga danas izvući nešto. Možda iz teksta, ali crteži... Crteže bi mogla da uzme samo kao opis, a iz teksta bi morala da izbaci ona neka opšta mesta, otrcane sintagme, kao: kad odu na počinak, ili: prizivajući san – tačno ih još uvek zna. Uostalom one su joj pomogle da bilo šta od toga napravi. Pa evo:

Veče
(Eno ih dole u dnu livade, igraju se piljaka).
Niko od njih nije sada svestan buke vode koja se tamo iza kuće survava niz liticu. Za njih je zvuk vodopada zvuk noći: kada večeras odu na počinak, svakoga od njih dočekaće tužno zavijanje iz buka i svako će od njih, uzaludno prizivajući san, pokušavati da odagna osećaj da dete Skače vode plače samo za njega.

Noć
Iza vodene zavese mesečev preliv klizi niz njenu glatku crnu kosu dok ona u svečanoj tišini ulazi u difuzni kovitlac sićušnih plesača Skače vode. Tamno-zeleni somot stene iza mojih leđa strpljivo utkiva u sebe njihove besmislene pesmice i ona ih ne čuje dok uranja u oblak raspršene vode. Za trenutak zastaje zureći u tamu zapenušanog vira ispred svojih stopala, kao da želi da zapamti svaki talas, a onda gazi u vodu i odmerenim koracima kreće prema vodenom stubu koji se survava u središte kamenog korita. Zaustavlja se tačno nasuprot meni, ispred samog mlaza i gleda u njega uporno i strpljivo, i meni se za trenutak učini kao da ga je pogledom pretvorila u nešto čvrsto. Onda se lagano naginje u mom pravcu kao da me pozdravlja i u meni se sve uskomeša: ona gleda u mene! "Ona zna, ona zna, ona zna", zavrištaše zbunjeni plesači - pretvarajući eho moje nade u grotesknu melodiju. Obećavajući odblesak prepoznavanja već u sledećem trenu nestaje u tamnom ogledalu njenih očiju i ona zaranja glavom u vodu... Opčinjen zurim u duge tamne pramenove kose koji se vijugaju prema dnu vira, kao da traže uporište za vodeni stub iznad njih, dok nago telo, lagano tonući, svojom rasplinutom belinom nestaje u ustalasanom mesečevom odrazu. Za jedan tren sve se zatvara u neprozirnu uglačanu površinu iz koje se diže kristalni stub vodoskoka, ali već u delu istog trena on nastavlja da se obrušava svojom uobičajenom silinom u zapenušanu vodu ispred mene. "…tra-la-la, tra-la-la, može tako, može i ovako, uvek spolja, uvek iznutra, hop-hop-tra-la-la, nema pravila, nekad gore, nekad dole, sada napred, posle nazad, tra-la-la…" veselo se vraćaju hiljade oslobođenih kapi svojoj besmislenoj pesmici za modro-zelenu tišinu.
"Moja je sestra bila Portugalka", počeh da ritmički ponavljam u sebi sa strahom i olakšanjem, dok tamo napolju, niza stranu, kao jedini znak da se ovde nešto događa, besciljno tumaraju odjeci jezive vriske plesača što su se u trenutku pometnje oteli starom Tkaču.

Jutro
„Broj do osam, broj do osam", ponavljam u sebi mantrički, dok mi hladana voda zapljuskuje bosa stopala. Ne osećam ni žalost ni strah, samo neodlučnost: u kom pravcu da krenem - napred ili nazad, ne znam, a moja mi podsvest poručuje da je svejedno i da je i sumnja deo konvencije. „Tra-la-la-jedan-dva, može napred, može nazad, može tako, može i ovako, hopa-hop-tra-la-la, nema pravila", rutinski mi uzvraćaju plesači svojom otrcanom melodijom. Ne osvrćući se i zadržavajući dah, krećem niz puteljak koji se diskretno odvaja od potoka. „Jedan, dva, tri“  brojim u sebi korake, dok niz potok, kao osveta ili dirljiv oproštaj, odjekuje sklepana bajalica:

Prvi korak je za nas,
Drugi za Skakača.
Treći korak je za Mrak,
Četvrti za Tkača.
Peti korak za Puteljak,
Šesti je za žuti Krug,
Sedmi neka bude tvoj!
Al' za osmi - budi drug,
Osmi korak vrati, joooj,
Vodopadu plača.
Zbogom dragi plesači, zbogom stari prijatelji.
„Laku noć dragi papiri“ reče, ipak zadovoljno, u sebi, vraćajući se u krevet, srećna što ih je našla i što joj se u tom trenutku učini da bi se od toga ipak moglo nešto napraviti. Laku noć, ponovi svečano, nakon što ponovo ugasi svetlo. Laku noć, ponovi u tami sa sumnjom.

***

Ne dopuštajući da je pokoleba parkinsonovsko zveckanje kuhinjskog pribora dole iz prizemlja, nastavi da leži, razmišljajući o onome sa čim se probudila, sa čime je sinoć zaspala, kako u tim njenim rukopisima zaista i nema 'vezne materije'... Ali, s druge strane, da li je u njenom sistemu vrednosti to uopšte od važnosti? Valjda ne, odluči, nakon što pročita par zapisa od prethodne noći koje je bila dohvatila sa stola ne ustajući iz kreveta, pokušavajući da smisli način kako da se barem sada u toku dana nekako nadoveže na to. Ne znajući ni dalje u kom bi pravcu krenula, ona se sa bolećivim simpatijama uhvati za sliku što se iznenada samovoljno podiže iz njene podsvesti - raskadrirani crtež koji je jednom ranije napravila: devojčica (ona) čuči pored puta i končićima koje izvlači iz potke karirane suknjice sa tregerima, i kvasi ih pljuvačkom, iscrtava glavu iz profila na ravnoj površini ovećeg kamena... Ta ganutost nad predstavom sebe sada je, načas, podseti na Vlajine crteže iz njegove zatvorske postcards-serije "San o sebi/tebi/nama/vama", mada je, ti njeni crteži, sećanje na njene crteže iz tog perioda, obično podsećaju – na nešto privatnije, na one Bodove crtežiće olovkom na marginama dedinog "večitog kalendara". Možda ih je baš crtao onom svilom opletenom olovkom za koju su govorili da je on i napravio dok je bio u zatvoru zbog nečega(!) i seti se da je zbog ovakvih stvari tada zatvor doživljavala kao mesto civilizovanja ljudi negde tamo, i da se često pitala šta bi bilo sa svilenom košuljicom kada bi se ta olovka zaista koristila i istrošila). Možda bi neki njeni rani crteži iz nekog ugla  mogli da se dovedu u vezu i sa staroegipatskim crtežima, pomisli, a onda pomisli i kako ona ima i svoju "kritsku" fazu. "Gospodarica zmija", pribeleži "za posle" na papir koji je sinoć ostao pored tastature i na kome je, trudeći se da osvoji delić privatnosti i tokom dana, juče načvrčkala autopotretić na kome stojički povraća belu sluzavu masu nakon što je jednog proleća brala i mirisala rane otrovne cvetove kukureka... "Pored puta", izgovari potom naglas, kao da će time sebi pomoći da se vrati i bolje vizualizuje taj prostor pored puta, istočno od ornice, koji je uz zapušteni vinograd i bostan iza koga se nastavljalo kukuruzište, pa njiva i voćnjak, vodio prema njima najbližoj seoskoj kući u kojoj je živela Dokija, po koju je ona išla da je dovede kako bi pomogla njenoj majci pri porođaju kada se prevremeno rodio njen brat – taj događaj kome je ona prisustvovala sa pet i po godina, i pomagala donoseći snežnicu za rashlađivanje vode za kupanje novorođenčeta - seti sa kako je ona isprva shvatila da će Dokija kupati bebu samo tom vodom i kako je histerično počela da se otima za lonče i vrišti "ubićeš mi brata! ubićeš mi brata" ... To je valjda najveći doživljaj iz njenog ranog detinjstva! I Dokijina ćerka Vasilija, vitka, spontano otmenog držanja i blage naravi devojčica koju danas, valjda zbog toga, u sećanjima naziva Vasilisa - jedina njena vršnjakinja i drugarica iz tog vremena, ako ne računa školske drugove i drugarice njenih sestara... Vrati se ponovo slici sebe okrenute leđima prema njihovoj kući (opštinskoj zgradi koja je pre rata pripadala lokalnom popu čiju su ćerku Stanu, seosku učiteljicu, na pragu upravo te kuće ubili četnici, njeni školski drugovi) i pokuša da se uživi u davna osluškivanja koraka koji se približavaju. Volela je tada da, ne okrećući se, iščekuje da u njeno vidno polje uđe senka osobe koju bi čula da dolazi, i da pogađa o kome se radi, pre nego što se okrene da pogleda. I seti se odmah i onog jedinstvenog doživljaja sreće kada se jednom na putu iscrtala senka njenog oca, što je bilo neočekivano, jer je on obično dolazio kući iz drugog pravca, iz pravca zadruge i škole – odozdo, onim putem kojim su ona i Milijana, prilazile kući zamazane blatom i okićene kuglicama od blata u maestralnoj nameri da uplaše mamu - i možda su zbog toga i te situacije bile tako dragocene za nju. A iz tog gornjeg pravca često je prilazila ogromna senka Dededebca, senka onog čoveka koji je zbog neke preležane bolesti u detinjstvu, izgubio sluh i moć artikulisanog govora i oglašavao se kricima koji su plašili njih decu fasciniranu nemogućnošću komuniciranja – pa čak i nju, iako je njena majka bila uvek veoma ljubazna prema tom čoveku i nekako "razgovarala" sa njim - sve to nije moglo da je umiri... Kasnije shvatila je kako je to ime kojim su ga zvali zapravo bila surova poruga i mnogo kasnije, pomišljala je da je možda i neka slična ljudska sudbina inspirisala Meri Šeli za građenje lika Frankenštajnovog čudovišta. Vrati se, opet sa bolećivim simpatijama prema sebi, i na to kako je "tu svoju majku" i inače smatrala neodgovornom ženom koja je znala da mirno spava dok je ona sama u to vreme morala neprestano da bdi nad svojim prerano rođenom bratom koji je u njenoj prestaršenoj mašti u susednoj sobi bio izložen svim onim noćnim nemanima i neimenovanim užasima koji su vrebali svaku bebu, o čemu je sa punim nerazumevanjem i sa potpunom verom saznavala od seoske dece i starih žena, sa kojima je sedela tokom dugih zimskih noći oko kućnog ognjišta, ili leti oko poljskih vatri koje su imale tu moć da vas skretanjem dima prema vama denunciraju ako ste kojim slučajem piškili na putu... Kako to da su joj sva ta sećanja iz Vračeva i Kamenice sinonimi za "sećanje na detinjstvo", kada je sigurno lepše, vedrije, bezbrižnije i srećnije trenutke istih tih godina provodila u Sebečevu kod babe Simone...Valjda ta neka "priručnost" prirodnih pojava, "razumljiva" konfiguracija terena, očevidna blizina/udaljenost dobrih i loših mesta, to nerazgraničeno lociranje stvarnih i mističnih pojava... i ta zatvorenost i pomalo mračnost, odraslih, prikrivene tenzije, brojnost porodice, sve je to nekako bilo skaredno privlačnije... Sve njene uzbudljive, strašne i neobjašnjive fantazme vezane su za taj teren (dete Skače vode, udavače iz buka!, mit o zakopanom blagu, pa i fantazme iz snova sa kostima predaka koje žaračem pretresa njen sjajni, upečatljivi, opaki i voljeni stric...) i pomisli kako se verovatno, svaka od njih tri sestre, u sebi zavetovala kako će jednog dana, prva ozbiljna, pa i najveća, stvar koju će raditi, biti pisanje "tog romana o mračnim Vukadinovićima". Mogla bi da počne sada, mogla bi da otpočne baš danas, da krene od te apsurdne ideje", poče da neubedljivo podstiče sebe u pokušaju da se odupre neopozivom zveketu posuđa koje je odozdo iz kuhinje slala njena majka; Mogla bi baš da vidi kako bi to išlo, ustraja u naumu i sišavši sa visokog ležaja koji je Gojko sklopio od delova nameštaja kada su se ono doselili sa namerom da ovde žive, pritisnu sklopku na kablu za struju,  još i danas ljuta što su joj taj papreno skupi kompjuter prodali sa neispravnim dugmetom za paljenje. Poče da nesvesno "požuruje" podizanje sistema, plašeći se sa razlogom da njeno otkazivanje poslušnosti ne bi moglo da se izbori sa majčinim eventualnim ulaskom u njenu sobu da vidi "da li je dobro" kad ne silazi na jutarnju kafu... samo da barem zauzme tu radnu pozu, da nabaci neki odsutni pogled, da se naoruža snažnom voljom koje, ipak, jedva da ima... Odmah uđe u program za pisanje, otvori fajl u kome je sinoć radila, pritisnu Ctrl i End i za početak ukuca "20050722 KV". Stade onda da traži reči kojima bi danas mogla da započne tu imaginarnu sagu o svojoj familiji, znajući da šta god da smisli, to sigurno neće biti u skladu sa njenim prvim fantazijama o tome - ako išta smisli, pomisli, ukopana u nemogućnosti da uopšte započne da piše. Onda pribeže triku "tri tačke" i, nakon nekoliko minuta tupog zurenja u Kerteševu Danseuse satirique u središtu police nasuprot stolu, nastavi da ukucava:  "...Iz nekog razloga smatrali su sebe posebnim, i zaista su u izvesnom smislu to i bili - gospodstveni, na svoj seljački i primitivan načini. Bili su ponosni na svoje poreklo nedorečeno u usmenim predanjima koja su dosezala do pretposlednjeg nomonačelnika plemena/porodice koja je u vreme velike gladi, pozajmivši bučuk heljde od bratstva obližnjeg manastira Morače u Crnoj Gori, krenula u potragu za plodnom zemljom u Srbiji (opusteloj nakon neke od seoba, verovatno pod Arsenijem IV Šakabentom, ili možda i ranije, posle Čarnojevića?), gubeći se u aluzijama na tajnom zapretane korene negde u Hercegovini... i u toj gotovo sudbinskoj griži savesti da ta pozajmica, taj bučuk heljde, nikad nije vraćen", napisa - sve dok Mikijeva Dragica nije negde usput, vraćajući se sa mora, prilogom manastiru pokušala da "skine to prokletstvo" sa potomaka, skrenu dalje u mislima. "Ali ne, ne može to tek tako, ne može se usput napraviti oprost za nešto tako sudbinski važno", prođe joj kroz glavu kako je Mirko omalovažio taj njen poduhvat i pomisli kako bi se sa njim složila većina "pravih" Vukadinovća... I taj Mirko! Kako je zatekao tim njegovim nezavršenim rukopisom koji joj je dao proletos da sa tim nešto uradi, i sa neobjašnjivom nelagodom pomisli kako možda svako treći među njima skriva negde neke zapise, sećanja, rodoslove, za koje niko drugi ne zna... kao i što je ona sama mislila da je to jedna od onih stvari koja čeka njene sestre i nju! Pa i Miki – sigurno je i on imao neke svoje tajne nedelatne planove u vezi sa tim kad je baš njegova žena organizovala taj povraćaj mitskog duga! Miki, pomisli sa nežnošću kakvu nema prava da ispoljava pred njim, njen mali brat čijem je dolasku na ovaj svet svečano i sa brižnim starmalim ponosom prisustvovala, a koga danas tako malo poznaje! Trebalo bi jednom da uradi nešto, ne samo sa njegovim rođenjem, već i sa onim događajem kada ga je 'naddečijom' snagom 'spasavala' od smuka koji je upao kroz prozor (kako je, u polumraku sobe u kojoj ga je uspavljivala, sa užasom poverovala), kada je bila istrčala sa njim u naručju iz sobe vukući za sobom i teški vuneni pokrivač od koga je, neposredno pre toga bila improvizovala kolevku u krevetu, i kako je potom, ukočeno i nemo stajala na stepeništu nove kuće sve dok je iz stare kuće nije videla Naja i dotrčala i uzela joj dete iz naručja i kako je onda počela da povraća od šoka i kako su se posle svi složili da je to, što je ona mislila da je smuk, da je to sa prozora pala Bucina školska torba; i kako su onda pričali o čudu kako je ona sve to mogla da tako mala ponese i kako su onda pričali kako je i nekad davno neka njihova parababa, kad je jednom u kuću udario grom, kako je ona sama-samcijata iz kuće iznela ogroman sanduk pun pasulja i kako je to bilo ravno čudu... Kakav je to događaj bio i kako je izmučena tako bila ispunjena ponosom što je, činilo joj se tada, i ona postala junakinja jedne porodične legende! (mozda ovde mamine priče o njenim sličnim "važnim" događajima, ono kad je videla kako banditi oduzmaju uniforme vojnicima u ....) Ali ko se danas toga seća? Možda je ona bila poslednja koja je još volela da sluša te porodične priče koje danas, čini joj se, nema kome da prenese? Samo je nekoliko puta, dok su one još bile sasvim male i znatiželjne, prepričavala Jovani i Ani legendu o rođenju njihovog oca, tu uzbudljivu priču koja se dogodila tokom velikog snega 1955. godine, kada su prokopavani „tuneli“ u snegu između zaseoka i raštrkanih kuća i kada je njen otac ostao nekoliko dana zarobljen sa druge strane zaleđenog Ibra i kada je Živko išao da ga presretne i da mu dovikne preko reke da se vrati po doktora jer mu se prerano rodio sin i kada je posle on došao sa doktorom i babicom koji su napravili inkubator od vate za bebu, i kako je posle babica ostala uz mamu još nekoliko dana... i kako su to bili važni dani njenog života... I oseti kako joj se sada, kako premotava ove događaje, kako joj se kosa diže na glavi, i skoro da je uverena da oseća kako joj se uz kičmu podiže nešto kao kundalini, ili kako se to već zove - kao da su ovo jedini događaji u njenom životu koji su imali uporište u samom malom mozgu i mogli da savladavaju sve prepreke njenog suspregnutog bitisanja, za koje se uvek pitala kako se ona uopšte našla u njemu – ona, prečista, iskrena, otvorena, saosećajna, empatična, bez zadrške i ništa od svega toga!  A sada na pravdanje ovog "kasnog ustajanja"...pomisli ironično i strepeći pomalo za prave, i dalje dok se polako oblači spremajući se da najzad siđe u kuhinju.

***


Događalo joj se to i ranije, nije joj prvi put da nakon iznenadnog napada inspiracije i energije, da nastupe, da je savladaju, ti periodi tuposti, ispražnjenosti ... Umorna od iznenadnih obaveza, ispražnjena saznanjem da skoro ništa od svega onoga o čemu je razmišljala do sada, sinoć i jutros, da ništa nije "bacila na papir". ali, ipak se nekako ponada da će joj ovoga puta poći za rukom da to prevaziđe, sada kada je imala koliko-toliko uzastopnih trenutaka kakve-takve osame... Kada će, inače, ponovo biti u mogućnosti, u raspoloženju, da u miru razmišlja o ovim događajima za koje je uvek mislila da će se izroditi u nešto, da će ih ona jednog dana utkati u nešto njeno, veliko i važno - kakvi su ti događaji i bili u njenom životu, iako možda to više ne izgleda tako? Često bi i sama pomišljala da ni njoj danas više to ne znači na isti način, ali onaj udar emocija od jutros, kao da je potpuno poništio taj smer razmišljana... Svejedno će sada teško uraditi bilo šta, pomisli ustajući od stola i potom se baci na krevet po dijagonali, obučena i prepusti teatru senki koji gore na plafonu naizmenično projektuju ulična svetiljka i farovi automobila koji iz pravca Mataruške Banje preko ribničkog mosta ulaze u Kraljevo ili nestaju na putu prema Vranjačkoj Banji. Dole u dvorištu Džeki zalaja na neki automobil koji zbog velike krivine na početku ulice polako i nečujno ulazi u Ribnicu i potom se neka žena glasno nasmeja. "Nisam mislio na to", odreagova neki muški glas i onda se ponovo ču žena kako se smeje i izgovara nešto nerazgovetno što se udalji zajedno sa odjecima njihovih neusklađenih koraka. Potom prodorni mijauk i odmah iza njega udruženi histerični lavež nekolicine pasa. I opet tišina. Onda iznenadni nalet noćnog povetarca zaljulja precvetale grane bagrema, i ona primeti kako se ne zaljulja ulična svetiljka i odjednom postade svesna svih onih promena na ulici koje do sada zapravo nije primećivala. I onda, po ko zna koji put, uvide kako se njena sećanja ne temelje na neposrednim opažanjima, nego ih ona gradi na osnovu konstruisanih slika generisanih u sopstvenoj mašti ili usvojenih iz tuđih predstava, kao što je to sada bilo na osnovu Gojkovog filma sa tonskom pistom Fordovih Tragača koji se vrteo na televiziji dok je on u jednom kadru u sumrak slikao prizor koji se tada video sa prozora ove sobe u kojoj je on proveo ukupno više vremena od nje: krovove zgrada preko puta ulice i starinsku uličnu svetiljku koja se u početku polagano pali da bi je na kraju filma on postepeno ugasio u fade-outu. Taj iznenadni uvid u potpuno drugačiju sliku ovoga mesta u odnosu na sliku iz devedesetpete koja joj je ostala urezana u sećanju kao "slika mesta" u koje se svako toliko kasnije vraćala kao u maminu kuću, ako ne u svoju, ponovo je vrati na to kako ponekad, često, kako olako previđa stvari koje se događaju sada i ovde. I zapita se padajući u san da se pita da li će ova situacija, slika ove večeri, u ući u "sistem" njenih budućih sećanja i koji mehanizam odlučuje o tome.

***



"Nisu se baš svi suštinski događaji odvijali u Kamenici i nisu baš sve moje fantazme formirane tamo", zapisa za početak, za svaki slučaj, da joj se ne bi ponovila situacija iz prethodnih dana  kada nije uspevala da zapiše ništa, ali opet nastavi samo da razmišlja -  o tome kako je njena prva-slika-smrti vezana za Sebečevo: čovek u beloj lanenoj košulji i rujnim konopljanim gaćama svečano pada licem u sjajno žutu letnju prašinu kolskog puta što se pruža iznad Profilove kuće, odakle se penje prema liniji horizonta koju pravi obris pustošne i kamenite glavice čiji se istočni obronci i podnožje postepeno pretvaraju u pitomu stranu na koju pogled zaklanja babina kuća ispod koje se prostire šljivik i ispod njega, kao u nekoj demarkacionoj liniji, tri kuće drugih Pavlovića -  Profilova, Rafova i Pajina - dok dalje na istoku, gore iza njenih leđa, u daljini stoji "agina kuća" u kojoj je živela Miljojka sa kojom je baba bila u svađi, ali je ona ipak, njima deci, ako bi se usudili da dođu do njenog dvorišta da gledaju paunove i misirke, davala guščije jaje ispečeno na lopatici za žar. A malo bliže, ali u vrh strane na kojoj se prostiralo nekoliko babinih njiva i ispod njih livada sa izvorom i ogromnim stablom oraha, znači posve gore, skoro na severoistočnom horizontu, stoji bela Vukomirova kućica u kojoj je on, nakon misterioznog nestanka njegovog oca u Beogradu po povratku iz zarobljeništva (maminog rođaka koji je služio vojsku u avijaciji i inspirisao njene snove o tome da i sama pilotira) živeo sa sestrama Bosiljkom i Canom i, posle, sa svojom ženom Čedom, koja je bila Stojina sestra iz Godova... Ali, začudo, ta predstava smrti, te smrti od koje je strahovala da će uzeti njene roditelje, bila je nekako prosto svetla, vedra, i ne bi moglo da se kaže da je generisana iz mučnih priča o načinu na koji su na tim stranama usmrćeni deda i ujak u produženom metežu nakon rata... Možda je nekom metodom samozaštitne zamene ta slika generisana iz mamine priče o onome kada je na početku rata, kada su iz sela bili izbegli muškarci, a žene ostale da čuvaju letinu, po nju došao "Bikov čovek" da je odvede tom čuvenom balisti iz kraja i kako je ona bežala uprkos njegovim upozorenjima da će pucati - i zaista je pucao, ali je ona trčala preko ornice iza kuće, nekako u pravcu tog puta, trčala obasjana suncem i negde u dubini duše priželjkivala da je taj metak zaista pogodi i da ona tako padne mrtva, u nekoj konačnoj pravednosti sjajne smrti, smrti obasjane suncem - kasnije će već valjda naći taj pravi termin/metaforu, koju je ona upotrebila kada je tu priču pričala prvi put, ili možda i nije, možda je uvek to bila samo njena fantazija o postojanju tog nekog termina, jednog sveobuhvatajućeg, koji bi tačno uključivao sve elemente te uzvišene, sjajne, bezgrešno mučeničke, neokaljane, devičanske slike smrti... i uopšte, kao da ih je nekako od svih tih strašnih priča na neki način štitilo isceliteljsko baba-Simonino prisustvo, njena širina, ljubav, mudrost... "Matrijarh!" prođe joj kroz misao ovaj naziv koji je Debeljkovićdao onoj fotografiji „neportretu“ Crnogorke tvrde naziv njegove fotografije – valjda bi trebalo "matrijarhkinja", pomisli, pokušavajući da ovom paralelnom ispravkom zaustavi lančano nizanje nekontrolisanih asocijacija... Ta nesposobnost da se usredsredi, da održi taj pravac sećanja, barem u mislima, ako već ništa ne zapisuje! Premda, može li, i da li bi uopšte i trebalo da zapisuje te priče? Kome je to potrebno? Možda je dovoljno i ovo da se ona kroz to svoje slobodno vreme samo oslobodi tih opterećujućih talasa sećanja koji svaku njenu suvislu misao silovito prebacuju sa jednog uporišta na drugo, iz jedne vremenske tačke u drugu, poništavajući svaku pretpostavljenu sukcesivnost vremenskog toka na koju bi trebalo da je naučena da računa. Možda to ona u podsvesti i računa baš na to da će iz tog nasumičnog motanja besmisla napabirčiti slučajne segmente smisla i najzad i sama uobličiti neku misao! Mora da je i ovo pokupila od nekog drugog...  i ti povremeni, redovni, napadi opsednutosti, nije li to na neki način negde blisko Blohu, možda pre Bahmanovoj, zapravo, sve to, možda sasvim sigurno, sve to vuče korene i od....Volfganga(?)... Borherta (!). Na njega je sasvim već bila zaboravila, ali se sada seti kako ga je čitala davno u mladosti, skoro u detinjstvu. Ponekad bi želela, ponekad se zanosi da sve to, makar ništa i ne zapisivala, da ima pravo na to da zavidi Crnjanskom, pa i Isidori koju je čitala tako malo i tako kasno!... Kako "krajnje nepovezane misli", obradova se ovom isplivavanju na površinu onog njenog davnašnjeg plana da tu Hofmanovu domišljatost pozajmi za naslov nekog svog eventualnog 'dela'.

***

... započe, nastavi da filozofira - da otkriva sebi, kako je verovatno zahvaljujući toj bočici za kolonjsku vodu, njenom staklenom kvadratu i crvenom bakelitnom krugu bila spremna da rano "spontano razume Maljeviča". I već kao po navici i računajući na ranije slučajeve, ona krenu da traži po kompjuteru neki svoj stariji tekst o tome pod naslovom, kako se sećala "...i karmin i trešnja...". Otvarajući i druge naslove čija je značenja zaboravila vide kako se iza fajla "Supstitucije" krije neka od mnogobrojnih verzija toga što traži. Odluči da ne luta dalje kad vide da ovde tekst ide u trećem licu, jer joj se nekako sada, ovih dana, čine boljim stvari napisane tako, nego u prvom licu...Ako bi ikada nešto napisala, ako bi pravila neki lik prema sebi, mogla bi ga imenovati "carica verzija", pomisli sa ironijom, i to verzija prvog i trećeg lica, pomisli sada skoro ozbiljno, i to onda krenu da je vodi u pravcu... ali onda se ipak usredsredi na ekran i tekst koji je stajao pred njom: "... u svakom trenutku, pa i sada, u nelociranoj tami njene svesti, oslobođena zbunjujućeg prtljaga ponetog iz očeve rodne kuće, bešumno lebdi platonizirana predstava staklene bočice za kolonjsku vodu sa crvenim poklopcem od bakelita koju je videla poslednji put u leto 1998. godine: stajala je na istom mestu gde je videla i prvi put: u levom uglu pretposlednje police bezbojnog drvenog ormara sa zastakljenim vratancima, smeštenog u najtamniji deo prostrane belo okrečene sobe sa podom od borovih dasaka, nasuprot ogromnom gostinskom stolu koji sa klupama i po jednom stolicom u vrhu i dnu zahvata čitavu dužinu naspramnog zida sa tri nevelika prozora u nizu i bočno od velike crne furune smeštene desno od vrata koja uvode u ovu sobu iz "kuće", te mračne prostorije sa podom od nabijene gline, bez plafona, sa vidljivim gredama koje nose konstrukciju krova pokrivenog crepom, od kojih jedna nosi verige koje se spuštaju iznad ognjišta podzidanog u kamenu, odvojenog nekolicinom niskih tronožaca od vrata koja vode u dve pokrajne spavaće sobe i glomaznih naćvi koje ispunjavaju prostor između njega i stola smeštenog između dolapa i prozora probijenog u istom zidu na kome se nalaze rasušena dvokrilna vrata, iznad kojih sa spoljne strane stoji ispisano u malteru "1936" i kroz koja se preko nekoliko kamenih stepenika izlazi u strmo kamenito dvorište omeđeno sa donje strane levo novom kućom i desno kačarom i vratnicama ispod kojih se nizbrdo nižu kolibe, bačija, još niže ambar i najniže, na ivici visoke prirodne terase sa koje se survava potok, senara, a sa gornje strane pekarom, pa nešto dalje, štalama i torovima za stoku koji se oslanjaju na plot i druge vratnice, od kojih vodi put prema oskudnom izvoru za pojenje stoke i dalje prema susednom brežuljku na kome leži kuća i okućnica domaćinstva koje zajedno sa ovim sačinjava zaseok Kamenica smešten u zabitom planinskom predelu na jugu Srbije, koji je 1963. godine pripojen Kosovu i Metohiji. U toj prostranoj sobi, u toj nevelikoj kući koju sada nadgledaju francuski vojnici iz sastava KFOR-a, nekada davno, skoro pre pedeset godina, kada zbog hladnoće nije mogla da izađe na proplanak da sačeka trenutak kada će gore na nebu zatrepereti zvezde i ona u slatko-skarednom uzbuđenju izbegavati da prepozna svoju, dosadne časove seoskih zimskih sumraka prekraćivala je igrajući se tom bočicom u čiji je duboko tamni karmin poklopca projektovala svoje prve fantazije o neizrecivoj lepoti i prve bezglasne strepnje pred stvarima koje će doći..."
Da li je to negde, sada, važno što je bočica bila Savova, zapita se nakon što završi u sebi sa čitanjem teksta za koji shvati da ga gotovo zna napamet. Kako je samo bila ponosna na sebe što je uspela da se organizuje sa Milenom i Miljanom da još jednom njih tri (Stanimirove kćeri!) odu u Kamenicu dok je stric još bio živ. Seti se kako ga je jednog od tih jutara, te godine kada je ona poslednji put bila tamo, na proplanku na kome je čuvao krave, zatekla kako spava na zemlji na prastaroj krznom postavljenoj pelerini, i za trenutak, za jedan dugi trenutak, učinilo joj se da to tamo leži njen otac. Bila je naravno svesna da njen otac odavno nije živ, ali nekako joj je odgovaralo da dopusti da se ta iznenadna, uznemirujuća vizija razvije u obećanje mogućnosti da sada, posle toliko godina, ponovo popriča sa njim, u toj maloj krčevini do koje je retko odlazila u detinjstvu, da možda ispričaju jedno drugom sve ono što nikada nisu. Ona je sada bila spremna, i on bi sada sa iskustvom smrti, morao biti, pomislila je. I onda, kao nekada u detinjstvu - slatka, skaredna strepnja pred narastajućim strahom, pred stvarima koje će doći: da li diše, da li je živ! hoće li to biti on, još uvek liči na tatu, to je on, on je, zna da nije, ali liči, volela bi da jeste, volela bi da je on, volela bi da je on pa iako je umro, više bi volela da je umro na ovaj način, baš na ovaj način od koga se uvek bojala da će ga zateći i pitati se da li diše, da li je živ - nije, o bože, šta će sada, živ je, to je stric, kako liči na tatu, nikad u mladosti nije toliko ličio na njega, on je, liči na njega, zna da je stric, ali i dalje izgleda potpuno kao on, izgleda kao pravo i nekako joj je zbog toga drago... i to traje, Iako nije potrajalo, ne dovoljno da bi nešto rekla, da bi porazgovarali. Da bi razgovarala...
Onda se pribrala i sela na slobodni kraj ogrtača. Kada se on probudio, smestila se udobnije na jagnjećem krznu pored njega. U početku su ćutali, ali ona, iako je želela da  to potraje, ipak zapodenu razgovor. Želela je da izvuče ponešto od njega o stvarima iz prošlosti o kojima je u novije vreme razmišljala, znajući da je ovo poslednja prilika za to, ali on se gotovo kao dete radije raspitivao o sadašnjem životu u gradu, u Beogradu, želeo je da mu priča o kafanama, kako izgledaju danas, ima li tuča... posle joj je mama rekla kako je on u mladosti i sam često učestvovao u kafanskim tučama... Mora naći negde svesku u kojoj je onog jutra, 25. februara 1999. godine zapisala san iz koga se bila probudila i naslovila "Oproštaj 19990225"...i onda se seti i drugih svojih clairvoyance snova vezanih za njega, pogotovu onog sa kostima predaka... i shvati da u stvari pokušava da potisne neki osećaj krivice, ili možda samo žaljenja, što njena sećanja na prve doživljaje lepote nisu vezana za nešto očevo. Seti se i one prećutane krivice kada je Milijana tamo pronašla tatinu vojničku toaletnu kutiju od tvrdog kartona iz Petrinje i tražila da je uzme kada su se vraćale. Milijana, tatina ćerka! A ona se toga nije ni sećala, te kutije, pa ni sad ne zna tačno kako ta kutija izgleda, nije čak ni sigurna da li zaista postoji i da li je postojala, da li se taj događaj zbilja dogodio, ili je to neka njena naknadno skopljena fantazija za generisanje krivice... Isto te 98-e kad su bile tamo, počela je tada da pomišlja da su možda Milijanina sećanja i uspomene realnije od njenih, na kraju krajeva konkretnije... Ta nelagodna sumnja da je možda ona sama svoje najveće privatne mitove izgradila na pogrešnim sećanjima...Pa i sada, da li je uopšte svesna realnosti oko sebe, i što su zapravo njena opažanja: ono što vidi ili ono što bi to moglo da bude? I nije li ono njeno gotovo ritualno samozastrašivanje u detinjstvu, kada je osluškujući šumove i iščekujući eventualni upad lopova strepela od mogućnosti da ga zaista vidi i "osramoti ga" i zato držala zatvorene oči mnogo pre nego što bi zaspala u njihovoj spavaćoj sobi u Lešku, u toj sobi sa niskim prozorima i osvetljenoj uličnom rasvetom u istoj onoj sobi u kojoj je jedne noći u potpunom rastrojstvu osluškivala noćne manevarske vojne vežbe; nije li sve to bio samo uvod u njenu kasniju veliku naviku, običaj, da odlaže sagledavanje pravog stanja stvari, da praktično odbija da stvari blagovremeno shvati, živeći u stalnoj skarednoj strepnji zbog previđenog, živeći u naknadno sastavljenoj slici sveta, tako kristalno i tako kasno jasnoj ... A možda se samo radi o tome da ona zapravo uvek vidi ono što želi da vidi, pomisli. To je verovatno nasledila od tate: seti se svih onih situacija u kojima se on u svojoj sveopštoj popustljivosti istovremeno slepo držao svojih projekcija, svojih pretpostavljenih ideja i predrasuda začetih negde u njegovoj ljubavi prema majci i prema ocu i bolećivoj privrženosti svojim sestrama i svojoj braći „i posle prema mami i nama deci“, pomisli. Ovo je ludo, al svejedno, mora! – pomisli i shvati iznenada da to mora da zapiše:
„ponekad pomislim da je to on, tamo na putu,. na nezaštićenom seoskom prelazu, u onom času iznenadnog udara, u trenu udara teškog kamiona
čiji vozač je žene one pratio hod, da je to on – u trenutku tog udara (i bola) ovde, meni, na udaljenom rubu sasvim drugog puta, iznuđenom snagom volje, poslednjim naporom uma, odaslao slutnju. nagoveštaj svog prećutanog pesničkoga poriva i odgonetku za besane noći. i gest oproštaja za beskrajne zebnje i samotna stanja brižno negovana.

***


Noć. Zima. Mesečina. Davno je odustala i danas bi joj bilo glupo da zapisuje i prepričava svoje snove, svoje vizije i fantazije. Zna da snovi gube na sjaju i uverljivosti kad se ispričaju. Jasno joj je da je prepričavanje vizija gore od prepičavanja snova, ali, s druge strane, da li išta može da se prepozna u stvarnosti što nije nastalo u fantaziji i sačuvano u sećanju... Ne sviđa joj se više ni ta ideja, koju je mislila da preuzme od C. S. Lewisa, da, ipak, onih nekoliko zapisanih snova i fantazija uključi u neki svoj "glavni tekst", ako ga ikada bude bilo... Svejedno, više kao za podsticaj da bi uopšte pisala, uze svoju noćnu beležnicu i poče da prekucava iz nje: "Noć. Zima. Mesečina. Sneg i visoko drveće svuda oko nas. Mama, moje sestre, brat i ja vraćamo se odnekuda snežnom prtinom kući. Oko nas tišina i samo meko škripanje naše obuće po suvom snegu. Na pedesetak metara ispred kuće začuje se snažan zvuk klavirske muzike, koju neko veoma vešto i veoma nadahnuto izvodi. Gledamo upitno u majku. To je Savo, kaže ona na naše zaprepašćenje. Oduvek je znao da svira klavir, dodaje, kao da smo to već morali znati. Ne ulazimo u kuću, ostajemo pred vratima, kao da ne želimo da muzika prestane. A onda,  udaljeni  zvuk konjskog galopa počinje da nadjačava zvuk klavira, i, pored nas, prateći pravac snežne staze obasjane mesečinom, brzinom strele, proleću dve hitnute rukavice od sivog zečijeg krzna, i za njima, isto tako nestvarnom brzinom, bešumno projure dva crna hrta, čije savršeno krzno zabelasa na mesečini. Kako se galop približava, ja se polako okrećem u njegovom pravcu i vidim prizor: u vanvremenskom impulsu, iznova, iznova i iznova, približava se crni, nadnaravno savršen konj sa jahačicom - lepom mladom ženom, jedrom, u kostimu od crnog glatkog krzna koji otkriva i noge i ruke, duge, isto tako crne, kose, nestvarno belog (van kategorije nezdravo/zdravo)  lica, besprekorno oblikovanih tamno crvenih usana. Gledam zadivljeno i vidim sve: brzinu razdeljenu na trenutke, zaleđenu u savršenoj optici, tajac trenutka razvučenog na večnost u hologramu/monadi koja obuhvata i mene i nas i vidim Gospodaricu koja izvodi ritual sa zečijim rukavicama, na crnom konju i sa hrtovima. Onda sve nestaje i nastaje novi tajac. Budim se. Umire Savo, pomislih, sedeći u krevetu u svečanoj tišini. U sobi je još uvek mrak. Oproštaj 19990225".

***


Živnu kad naiđe na tu opasku  o "zaparloženim, ali lepim i prostranim vinogradima" koji su se mogli videti u Srbiji u to vreme i pokuša da sa malo više pažnje nastavi sa čitanjem ovog poglavlja očekujući da će izvući još neku korist za sebe. Olga Zirojević, međutim, nastavi sa novim lapidarnim opaskama o prilikama u Srbiji u 18. veku pod Turcima i ona odloži knjigu ne želeći da ispusti svoj doživljaj... Uvek je imala tu strepnju da postoji nešto važno u vezi sa napuštenim vinogradima, pomisli, nešto što stalno propušta, što joj izmiče... i ono uzbuđenje koje bi doživljavala još kao mala kada bi tata uz gusle pevao pesmu o majci Janković Stojana, ona nelagodnost  koja možda i nije proizilazilo samo iz sažaljenja prema toj jadnoj starici (zaziranju od nje?) koja u tuguje  za nestalim sinom podvezujući  vinograd svojim sedim vlasima, već možda iz pomešanih osećanja koja je u njoj izazivala slika zapuštenog vinograda sa opštinskog zemljišta u Vračevu u koji su oni deca, s kasne jeseni, sa strahopoštovanjem i potisnutm osećajem krivice ulazili da beru retke oskudne grozdove. Iako o tome tada nije ništa znala, sada joj se čini kako je možda u tim rasutim tragovima, tim prikrivenim znacima upisanim u bilju i stazama naslutila taj kulturno-biološki kod svog nasleđa - taj kontinuitet stalnog, prisilnog ili dragovoljnog, napuštanja... Mora da su tu negde i  Mirkovi razlozi za pisanje one storije o plemenu Vukadinovića, i to je valjda udenuto i u onaj Radov pogled sa Bukovika na napuštenu kuću u Kamenici. Kada bi samo mogla da opiše to kako je ona doživela tih nekoliko šturih reči koje je on izrekao o tome i onda zaćutao!
Ima to, možda, veze  i sa pričom o ružama sa Oplenca, sa Obilićem i Muratovim tulbetom i sa Gračanicom, sa izletima na koje su ih u njenom detinjstvu vodili  roditelji i na kojima su nailazili na  "stope Kraljevića Marka", na rimske grobove... I Gradine nad Pazarištem (kasnije). Možda i sa onom njenom primitivnom pesmom o ruži, ako je uopste ikada uzme za ozbiljno. Pa i tata i njegova bolest – to uživanje  u njihovoj odluci da budu uz njega, to "srođavanje" sa njegovom bolešću. Imaju li oni, i danas, objektivan odnos prema svojim  odlukama i postupcima u vezi sa tim, ili su i sami zahvaćeni istom bolešću? I ako ona, zaista sve vreme pokušava da nešto ostavi iza sebe o svom ocu, možda bi trebalo da u stari, početni plan za „video zapis o tati“ uvede i zapise o svom odnosu prema njemu. Sećanje na Vračevo sa dokumentma o njegovim platnim razredima i njihovim fotografijama – oni deca, mama sa učiteljicama sa ornicom u pozadini... I kada ona sada zaćuti i isključi se da bi pisala ili prosto razmišljala o tekstu i prošlosti – je li to isto ono kao kad se tata povlačio u sebe, kad je vremenom sve to ušlo u depresiju i posle, naizmenično, u maniju? Je li on tada razmišljao o pogrešnim pravcima kojima je krenuo njegov život, o svome detinjstvu, majci, sestrama Boški i Grozdi, o svojoj braći i njihovoj deci, je li saosećao sa njihovim promašenim i teškim životima... i patio zbog toga, kao što beskorisno često i ona sama pati, brinući nedelatno o ljudima koje voli... i je li sve to isto – između nje i njega? Ko bi uopšte smatrao da bi vreme potrošeno u ovakvim razmišljanjima bilo vredno svoga trošenja?... zato je valjda važna „institucija umetnosti“, samo preko nje se može učiti. Formalno neuređeno iskustvo verovatno je nekorisno u ’nastavi života’..., izgubi se u razmišljanju, vraćajući se stalno na to, na tu naviku da se gotovo prirodno i gotovo komforno, gotovo svakodnevno, priseća ponekog događaja iz svog detinjstva, i na to kako je razvila skoro obavezujuću disciplinu razmišljanja o detinjstvu i događajima iz svog detinjstva, ona sada pomisli, računajući na autoritet opaske Luize Buržoa koju je jednom negde pročitala - nešto u smislu "o čemu bi se inače radilo, osim o sećanjima na detinjstvo!"), na koju je naišla u jednom od intervjua sa njom objavljenom u domaćoj štampi pre par godina. Valjda je to prirodno. Valjda su ti događaji i ta iskustva jedini doista naši, valjda su to jedini trenuci u kojima smo nevino i autentično učestvovali u sopstvenom životu i sticali iskustva i saznanja nepatvoreno naša, ma koliko nam danas izgledala nejasna, nepotpuna, zbunjujuća i uzbuđujuća. To "nerazumevanje", to jedino zaista naše osećanje sveta! Sve ono što smo kasnije shvatili, razumeli, sve su to proizvodi naučenosti, kompromisa, podešavanja prema "objektivnom stanju stvari" – ljušture nepostojećih sadržaja, sredstvo razmene sa konačnim ishodom "nikom ništa"...

***


2007-07-05_bgd. Pa, neće ovo dugo potrajati i pitanje je hoće li ponovo imati ovoliko vremena na raspolaganju, pomisli, prateći na monitoru laptopa podizanje sistema, nesvesno osluškujući zvuk Gojkovih koraka koji se gubi niz stepenište u hodniku. Već duže vreme mulja negde u podsvesti neophodnost da postavi kakve-takve okvire ovom nedefinisanom čudovištu što narasta iz nekolicine verzija fajla "Tekuća verzija" čije razmere su je praktično prevazišle. (Naravno da je svesna da to neće ići lako, i da to možda neće uraditi sada i potpuno dragovoljno krenu da se bavi ovim ili onim čega još u kompjuteru ima, igrice, opis situacije, bilo čega, nešto na temu fotografija, pregledanje svojih najnovojih fotografija napravljenih u krevetu, oslobađanje prostora na disku). Premotavajući fotografije, autoportrete koje je napravila poslednjih dana, poče da razmišlja o svojim ranijim radovima, o procesu rada analognom kamerom, o komadima koje je napravila za te, praktično tri godine, i o filozofiji koju je pokušavala da jasnije definiše u nekoj od verziji nezavršenog teksta za izložbu koju je napravila sa Klarom, Natašom i Stevanom. Seti se koliko je puta ranije kada je "zvanično" prestajala da piše to nešto što se kao zvalo umetnička kritika i kada je mislila da će započeti da piše nešto zbilja važno, nešto zbilja njeno - kako je bivala potpuno zatečena svojim neproduktivnošću i nemogućnošću da zaista nešto i napiše; kako je onda podsticala sebe mitom da je za njen karakter neophodno da paralelno radi na dva oprečna teksta kako bi mogla, kao nekad, da beži iz jednog u drugi… I seti se kako joj to nikako nije polazilo za rukom. Sada, razmišljajući o tom svom protraćenom vremenu na sređivanju i klasifikovanju fotografija, naročito od kada je prešla na digitalnu fotografiju, da je to njeno beskrajno gubljenje vremena na nezavršenim radovima u fotografiji zapravo postavljalo okvire i utehu za ekstenzivno, neefikasno, frustrirajuće, nedelatno tumaranje u imaginarnim pokušajima da se izrazi u formi, u mediju koji joj stalno izmiče i koji joj stalno obećava negde neku konačnu mogućnost.
Sa neočekivanim mirom, bez rezignacije, klizeći pogledom preko teksta na monitoru ona tačno shvati šta je to pred njom i odluči kako će ga imenovati. Ponovo prevrte rukopis gore-dole nekoliko puta proveravajući datume koje je imala običaj da navede na početku svake seanse i u jednom dahu ukuca malim slovima svoje ime, potom velikim naslov i onda u zagradama sopstveni opis stvari čiju je besciljnu gradnju odlučila da napusti. Razmišljajući posle satima nad tim, sve preostalo vreme osame koje je znala da ima na raspolaganju, praveći tu i tamo poneku sitnu ispravku, na zvuk ključa koji se okretao u bravi na ulaznim vratima njihovog stana u Jaše Prodanovića 6, ona na brzinu obeleži otkucani tekst, potom pritisnu tastere Ctrl C, Ctrl X, Ctrl Home, pogura napred tekst sa prve strane, zastade još neko vreme, oklevajući, naizgled, i gotovo sa strahom, i gotovo sa žaljenjem koje je podseti na ono pomešano osećanje kada je, nakon višednevne opsesije, sklopila korice Rata i mira pred mamin i tatin povratak iz Kraljeva onog leta kada su kupovali kuću, ukuca Ctrl V. Po teatralnoj galami koju pravi na ulaznima vratima, shvata da joj Gojko šalje signale da nije sam i da joj daje vremena da se pripremi za iznenadnog posetioca. Krenu da i sama teatralnim gestama sačuva prisebnost i da bez fatalnih omaški zatvori tekući posao u kompjuteru. Do you want to save the changes to A-tekucaV.2007? (das she?) Yes (she said, and she did, but she was not sure at all).