white?

Ono što gleda i ono što vidi nisu iste stvari...Valjda  je to pokupila od Whitea. Trenutno joj se čini bližim Racine: "svideti se i ganuti...". Ili možda plakati, raznežiti se? Ne zna, nije to ono što traži...  I dok pogledom obuhvata pizor - imaginarni procepi u zidu, rupe od eksera, fleke od buđi... tragovi pokušaja da se uklone - nevoljno popušta banalnim detaljima koji naviru: špahtla pozajmljena od Gorana i Petra, zgužvana plastična vreća koja ”radi" bolje od sunđera... i, iznenada, to duboko crvenilo slike davnašnjeg događaja dole u sobi, nekoliko stopa niže iza njenih leđa, u kojoj je  vlasnik ovog nekadašnjeg letnjikovca na rubu Profesorske kolonije, 1945, na vest da u Beograd ulaze Rusi, prerezao sebi grkljan brijačem. Je li to istina? Da li je, uopšte, verovatan taj događaj - u verziji koja je stigla do nje..? Ne, ne...mrmlja upirući se da tu sliku poništi slikom dvorišta koju na rubu njenog vidnog polja umirujuće njiše prozorsko staklo: zelenilo, veš na žici... i skulptura koja ipak ne ulazi u sliku - pa, nikada je i nije ozbiljnije pogledala! I uvek je slutila neki nesklad* u vezi sa njom, nešto zbog čega joj je bilo neprijatno, kao što joj je uvek bivalo neprijatno kad bi prisustvovala izvođenju nekog "nepoštenog" performansa. Ali, ta robustnost, pomišljala je, mogla bi u nekom posebnom trenutku da iznedri neki iznenadni smisao, neku neočekivanu lepotu, nešto što se omaklo Dolinaru. Nije li je on možda i ostavio tu da iz činjenice da je odbačena, izvuče neki kvalitet, neko dodatno značenje? Uostalom, i ne zna nikakvu priču o skulpturi u vrtu...  Knjige su pouzdano bile tu, na policama iza kojih su ostale ove rupe nakon vađenja eksera. Seća se svake od njih. I sklepanog Gojkovog kreveta. I konstrukcije baldahina... Ono što gleda i ono što vidi - nisu iste stvari... Misao koja više ne uzbuđuje ni nju. A htela je da za sebe zadrži zadovoljstvo da zaplače i da se razneži, da razdvoji neposredna zapažanja od nekontrolisano navirućih sećanja. Ali priče naviru, i pitanja (čiji je sanduk u dvorištu?) i svaki detalj otvara nova, kao u Tetoviranom čoveku... I iznenada shvati: Bredberijeva priča, to je teskobna priča i o njoj - kao kapiji između dva ambisa. Nije joj sasvim jasno o čemu se radi, ali je zadovolji tačka konverzije koje iznenada postade svesna. Bradbary i White i ja, pomisli. Jedna je vremenska petlja zatvorena, pomisli. I Banford...

(*Nesklad je, zapravo, nameran. Verovatno to i nije bila vrtna skulptura. Možda je trebalo da stoji negde visoko, na nekom timpanu. Možda i na fasadi Železničkog muzeja... pomisliće kasnije, čitajući ovo.)

1994?