direktno.wri

dvadesetčetvrtog decembra hljadudevetstodevedeset četvrte u kraljevu čini mi sa da ee cumings nije loše preveden za beketa ne znam dojmilo me se ono iz moloa zapisao sam ponoć je napolju pada kiša nije bila ponoć i nije padala kiša ili je on to mislio ironično ili je to poštapalica to što piše nije bila ponoć i nije padala kiša ništa ne objašnjava i može biti pohvala opštim mestima postoji li literatura bez poštapalica nije li i svaka slika manje više uspešan zbir vizuelnih poštapalica fordova glava dečaka u kojem ono beše filmu i rembrantovo klupko linija u bakropisu sa plakata za parisku izložbu koji je rusomir zaboravio kod nas da li je to autoportret ili splet linija iz čega izvlačimo zadovoljstvo ne radi se samo o tome da li je zec ili patka ali obično vidimo ono šta se od nas očekuje a da li ford i rembrant očekuju da kod njih vidimo jednu očekivanu stvar verovatno ne zašto bih inače bila toga svesna kod loših tražim samo iluziju povremeno zadovoljstvo u konstataciji da nije prava kakva je vrednost suda koji je olako stečen nisam sigurna da li su sudovi o linijama i iluziji kod pravih majstora onda više vredni možda su i oni poštapalica uteha samo za nerazumevanje ili je razumevanje samo po sebi indiferentno samo iluzija koja olaksava sređivanje misli pruža malo zadovoljstva i samopouzdanja veru u postojanje nekakvog smisla kada bismo se odrekli smisla da li bi se nešto promenilo nema smisla ni frustracija od saznanja da je ovako pisao beket je li sujeta nešto što bi me moglo ohrabriti za veće poduhvate ili me onemogućava da uradim bilo šta zato što su to drugi već uradili na bolji način ali senekino osvrni se za sobom i pogledaj koliko je mnogo ljudi već radilo za tebe uzbudljivo je i toga se često setim ali da li i sama mogu da sa iskrenom strašću koristim sva ta dobra drugih ljudi kad sujeta zahteva od mene nešto drugo treba li da uđem u red onih koji su radili za druge svi mi to radimo ako je razumevanje prihvatanje onda je to strašno ima li sve to veze sa zadovoljstvom posmatranja svemira dok se čačka nos banalno je ali slika čoveka koji gleda zvezde sa prstom u nosu nevinija je od slike čoveka koji posmatra zvezde sa prstom na nosu taj prkosni gest prema svemiru ili ostatku sveta nikada ne zvuči uzvišeno premda mu se često veselimo privremeno smo umireni ali prst u nosu nesumnjiviji je smiraj predhodna slika je ipak uznemirujuća postoji razlika ali samo privremeno atrofija je stalna i obeshrabrujuća i moždai je korisno držati je u rezervi kao korekciju samozadovoljstva koja pruža suviše prostora za zaborav i pisanje koje ima svoju logiku koju misao prati ne obratno to die to sleep nameće se i ne znam tačno kako ide ono sa dream just relax close yours eyes dream and trust me ovo je iz vremena kada sam čitala marvela sada gledam filmove gde je shakespeare neizbežan još po malo se vrtim oko benforda teško je izbeći navike čini se prirodnim pisati bez interpunkcije ali nije najčešće me povlači veliko slovo kod ličnih imena to je izgleda najveća konvencija tu i tamo pokušava da se udene neki zarez ali sa njim je lakše pitam se treba li tome popustiti verovatno ne jer bi to skretalo pažnju kasnije pri čitanju davalo bi iluziju neravnomernog toka misli koji želim da zabeležim bez zastoja i valjda ovo skretanje u koje sada ulazim ne kvari glavnu zamisao a sve se zaboravlja mislila sam da ću uspeti da nekako uključim cicerona ali teško mi je da se tačno setim svojih nedavnih zaključaka o njemu bilo je nešto u smislu pakovanja misli po ljudskoj meri i raspravljanju o tekućim pojavama na prihvatljiv način ovo nije dobro rečeno i zvuči kao nešto negativno a ne bih htela zato ni o drugima nisam ništa posebno rekla nije mi on baš najvažniji možda sinoćni izvod iz whiteovog dnevnika o found photography dnevnik je dobra forma za nedisciplinovane pisce trebalo bi nešto da izvučem iz toga i moje seanse bile su zamišljene kao nešto slično ali moja nedisciplina i odsustvo koncentracije ipak su preveliki i možda je ovo što trenutno radim i jedini način da bilo šta radim bojim se da ću zaboraviti sliku koju sam jedne noći videla kao instalaciju na zidu sa centralnom fotografijom oko koje se radijalno šire sve veći formati izvedeni na osnovu prvog motiva imala sam na umu nekakvo razvijanje pokreta ali sam sledeće noći shvatila da je to preambiciozno za mene jednostavnija varijanta bila bi udaljavanje početne figure i radijalno postavljanje uvećanja koja bi se ravnala prema uvek jednakom osnovnom motivu to je malo prostije ali i dalje može da funkcioniše kao osnova za eventualnu proveru skačem sa ideje na ideju htela bih da se vratim na whitea i njegova razmišljanja o fotografiji ali tu se odmah nameće onaj tekst ne znam čiji iz njujorkera koji mi je seka poslala u kome se autorka okomila na whitea što nije u svom radu otvoreno ispoljavao homoseksualnost kao maplethorp kad pročitam takav neki tekst pomislim kako mi je malo lakše kad znam da takvih gluposti ima i kod ostalog sveta ali nije mi jasno zašto svi učestvuju u toj kolektivnoj laži u tom navodnom zaboravu u ime trenutnih dnevnopodobnosti razumem da neće otvoreno da kažu da su maplethorp i savremenici dobili carte blanche da insistiraju na tome ali zašto moraju da osuđuju one koji nisu mogli da urade tako nešto osim toga white je drugi senzibilitet njega zanima poezija opažanja a ne propaganda ovo je prostački rečeno ali ionako je sve ovo skica za neki kasniji rad već sam odlepila i ne pišem direktno treba da se setim i onoga što je eugen smith rekao u istoj newholovoj knjizi iz koje je i izvod iz whiteovog dnevnika tu je i njegov tekst o cartier bressonu kao i coburnov esej o budućnosti piktorijalističke fotografije i ona fantastična pripovetka od nekog francuza u kojoj se opisuje fotografija pre njenog nastanka kao ogledalo koje pamti naravno i bodler ali njega nisam sada čitala možda bi trebalo ovih dana donekle je interesantan i predgovor za la brijerovu knjigu karakteri a kalezićev pogovor za đilasov izgubljeni raj nelagodno me podseća na moj gorankin ulepšani svet možda ne direktno ali neka bočna asocijacija aktivira tu nelagodu ima razlike uvek sam se pitala da li su samouvereni ljudi zaista samouvereni ili glume ali nisam sigurna da bih volela da imam taj dar taj takozvani prvi nivo lukavosti premda bi bilo lakše samokritički ispadi su opterećujući ali i ispadi samosvesti prevazilaženje treba da dođe samo po sebi inače je detinjasto takozvani prvi nivo lukavosti ovde bi opet mogla da dođe rečenica došao sam kući i zapisao ponoć je napolju pada kiša nije bila ponoć i nije padala kiša zamalo da zaboravim ključnu stvar iz whitea definiciju fotografije u smislu da ono što gledam nije ono što vidim ono što pišem nije ono što mislim ono što mislim nije ono što sam mislila malo sam sve pomerila ali bitna je pouka do koje sam davno došla da većina definicija nikada nije definicija koja bi se odnosila stvarno na predmet zato ne volim ni eka ni bodrijara koji tako uspešno i lako plasiraju opšta mesta kao senzacionalno nove definicije a svaka bi se podjednako dobro mogla primeniti ili podjednako loše na bilo koju oblast sve što je na upečatljiv način rečeno o fotografiji filmu stripu videu i digitalnim medijima važi i za bilo koji tekst crtež ili sliku bilo kojeg doba izuzimam whitea jer njegovo ono što gledam nije ono što vidim nije plasirano kao dosetka već kao jedan segment u saopštavanju bodrijar bi na osnovu toga ispisao knjige njegovo pravo who dares wins i u onom filmu sa ritom hejvort gde je robert mičam igrao mušku ulogu u kome se zaključuje da samo glupaci uspevaju zato što se oni usuđuju i tamo gde se pametni povlače niko nije zbog toga ni bolji ni gori neki balans između pameti i gluposti verovatno bi trebalo da predstavlja formulu za mudrost donna me prega mogla bih se pozabaviti paundom i time kako neke knjige u jednom trenutku znače mnogo više nego u nekom drugom kao ono moje iskustvo sa seperbovim rethinking symbolism ali tada sam nešto pisala sada samo zapisujem direktno ono što mi padne na pamet osećam se kao paundov glupak htela bih mnogo a da ne uložim ništa ali ako ovde uložiš nešto niko te ništa ne pita pa i paund kaže uložio sam dvadeset pet godina u poeziju i neko bi nešto trebalo da me pita i neko ga je ipak pitao nije to slučaj kao kod nas šta ovde čovek da uradi sa stečenim znanjem i iskustvom who cares večnost je ovde na svome svi misle da je dostižna ili je sve jedno da li je zaista važno što je toliko mnogo ljudi radilo za nas voda nešto nosi pa valjda i nas u atrofiju ovo je pretenciozno kao što je asocojacija na zilahija danas nerazumljiva ko se još njega seća pa i ja sam toliko toga sam u mladosti pročitala bez reda i kasnije i danas tek povremeno uhvatim neki red isto kao i sa pisanjem planirala sam da prekinem sa besmislom ali datumi ne rade sami od sebe sve zahteva pažnju i raspust i nered sve je to zamorno a zapravo sam željna ozbiljnog rada umora od zaborava donna me prega šta me se tiče besmislenost oko mene uhvatiti smisao za sebe i vratiti ga drugima dati pa ponovo uzeti ili tako nekako valjda ima i to nekakav smisao prst u nosu nasuprot zvezdama mali je opseg ideja koje mi nadolaze ni anarhičnost automatizma ne može pokrenuti mehanizam u širinu i have no choise ne mogu postići ubedljivost onog zapisao sam ponoć je napolju pada kiša dvadesetčetvrti decembar hiljadudevetstotinadevedesetčetvrte save as direktno.wri" 

Kraljevo, 1995