u početku

"hej, gospođo!"

Pomisli, kako uošte nije bila svesna da je taj deo prizora snimila dva puta – jednom bez njih. Da li sada da ih uzme ili da ih izbaci?

Ionako ništa nije ni nalik onome što je u jednom času "videla" dok je te večeri stajala na semaforu na raskrsnici Nemanjine i Sv. Markovića: mokri pločnici na kojima se rasplinjava ulična rasveta, farovi automobila, semafori, preko ulice park i staklena oplata buduće banke, prvi mrak, kiša. Posle je videla one dve žene kako iznose plastične vreće sa smećem iz ulaza u zgradu s njene desne strane koji se zbog nagiba ulice pretvarao u natkrivenu stepenik-terasu i shvatila da tu ima dovoljno natkrivenog prostora da zakloni aparat od kiše i da može  neprimećena da izvede jedan rafalni snimak, jer njena tridesetpetica nije mogla da sa tog mesta obuhvati sve, i onda se popela na tu platformu i počela da „okida“ i onda je do nje iznenada dopreo taj glas, jednog od ove dvojice „hej, gospođo, ovamo, evo nas, možete nas da slikate...“ i kako je shvatila da se to neko obraća njoj i kako je automatski uzvratila "hvala najlepše, nije potrebno, slikam samo ulicu", iz te predpostavljene tame za koju je do malopre mislila da je štiti. Seti se kako je istovremeno mahinalno spustila aparat nešto niže, i nasmešila se u pravcu glasova i čekala da vidi hoće li se udaljiti, kako je u magnovenju čula da se prijateljski udaljavaju i kako je nastavila da okida u planiranom ritmu i gestovima, održavajući, sada već za nevidljivu publiku, privid da je sve pod kontrolom, da je nije ništa poremetilo. A zapravo, uopšte više i nije znala šta radi.

 (3. april 2004).

nova

Sećam se kako je gledam negde na pedesetak metara ispred sebe, kako zastaje i koleba se da li da iskoristi žuto i na brzinu pređe ulicu i kako odustaje od toga. Sećam se kako stižem do prelaza pre naredne promene signala i kako nas dve, svaka na svojoj strani ulice, čekamo da se pojavi zeleno i kako, ni ona ni ja, ni jednim gestom ne odajemo ništa više od činjenice da vidimo jedna drugu. I sećam se da, stojeći tako na semaforu nasapram nje, postepeno počinjem da shvatam da zapravo idem u susret ukidanju još jedne iluzije prijateljstva od onih malo iluzija koje su mi uopšte preostale. "O prijatelji, nema prijatelja!", sećam se kako se diskretno iz moje podsvesti ponudio Ivanov glas i kako sam pomislila kako sam i ranije, kao stih, kao mantru, često i bez neposrednog povoda, prizivala tu Montenjevu filozofsku žalopojku koju je on (Ivan) bezbroj puta izgovorio svojim odmerenim glasom, prevodeći simultano Deridu preko razglasa u polutami velike hladne dvorane SKC-a pre nešto više od deset godina. Sećam se kako sam skoro naglas izgovorila "ne sada", i kako se glas povukao, i kako se na njegovo mesto iznenada uvukla nepoštena pomisao da se ona sada, možda i nesvesno, preračunava u sebi da li da ona pređe ulicu, ili da to prepusti meni. Sećam se kako se upalilo zeleno svetlo i kako je ona ostala da stoji, i kako sam ja, oklevajući i sama nekoliko trenutaka, krenula da pređem na njenu stranu ulice. Sećam se kako je između mene i nje počela da narasta pritajena dinamika vakuma pre stvari koje će doći i, sećam se, kako sam se smešila bez topline, ne usuđujući se da duže zadržim pogled na njenim očima - ne zbog griže sasvesti zato što sam nešto uradila u prošlosti, već zato što ću sada,  verovatno, neizbežno, uraditi nešto, što ću reći, nešto zbog čega ću jednog dana, odmah, sada, zažaliti.

Sećam se kako smo se posle vratile nazad, u pravcu iz koga sam ja došla, i kako je iz svake od nas pokuljala bujuca nemušto izrečenih optužbi i opravdanja i kako smo tako, zatečene i same situacijom, sele na betonski ivičnjak travnjaka benzinske pumpe na koji smo naišle i kako smo nastavile da se poluglasovima zaglibljavamo sve više i više u prazninu nepoverenja iz koje se možda više nikada nećemo izvući...

I sećam se kako je naišao B. i kako je rekao kako je dirnut tom slikom nas dve - dve prijateljice koje poverljivo razgovaraju na jutarnjem suncu sa benzinskom pumpom za leđima.

"oni su mladi, oni su uvrnuti. ostaću ovde sve do svoje smrti"

Starija ima blizu šezdeset, mlađa oko četrdeset. Nisu previše bliske - trenutno ih zbližava ogorčenje na šefa i prećutni sporazum da razvuku pauzu za ručak što je moguće više. Nehajno se zaustavljajući pored izloga postepeno upadaju u zamku iskrenosti koja počinje da im se dopada. Svide im se ova  nekontrolisana razmena informacija o ovome ili onome, uglavnom o stvarima koje bi u nekoj drugoj prilici bile znak velike bliskosti i poverenja. Svesne da se istrčavaju, da su već odavno prekoračile granice dosadašnjih međusobnih odnosa, svaka za sebe primećuje da su stigle do okretnice autobuske linije kojom bi malo dužim putem koji vodi pored starog sajmišta mogle da se vrate na posao. Opet prećutno, ne upućuju se ka stajalištu, nego skreću prema dečijem parkiću sa nekolicinom sprava za igranje i kružnim bazenom sa peskom koji se prostire nadomak okretnice. Vrtić je gotovo prazan, samo jedan par, mladić i devojka, sa cipelama u rukama - stoje bosonogi u pesku i tiho razgovarju. Starija žena primeti za sebe kako su to neka baš fina gradska deca, možda i Romi - prilično su tamnoputi - i obrati im se, kao spontano, a zapravo pomalo pokroviteljski:

- Zdravo, ima li mesta i za nas dve?

Oni pogledaše u njenom pravcu, ali ne rekoše ništa.

- Ne misliš valjda ozbiljno? Stvarno si luda – reče mlađa žena smejući se.

- Ma ne, stvarno! To je dobro za zdravlje, hajde ne budi kruta. Život nije večan! odvrati joj starija izuvajući patike i čarape. Oklevajući najpre nekoliko trenutaka mlađa žena i sama skide sandale sa bosih nogu i zakorači u bazen sa peskom klimajući glavom u pravcu mladog para u znak pozdrava. Oni je samo pogledaše, ne rekavši ni njoj ništa, a onda se devojka uputi prema ljuljašci izvan peska i spusti se na sedaljku ostavljajući mesta za mladića koji je bio pošao za njom. Kad se i on namesti pored nje, ona vešto zanjiha ljuljašku, kao da to radi svakodnevno. Potom poče tiho da nešto govori mladiću, a on da joj klimanjem glavom odobrava i da povremeno pogledava unazad preko svog levog ramena u pravcu kolovoza koji se proteže nasuprot polukružnog ivičnjaka koji definiše domen parkića sa te strane.  

Dve žene prestadoše da obraćaju  pažnju na mladića i devojku. Nastavljajući svoju spontanu  igru pravljenja šara u pesku nožnim prstima u ujednačenim razmacima, uranjajući noge sve dublje u pesak kako vreme odmiče i kako počinju da osećaju postepeno slabljene besa sa kojim su izašle sa posla. Obe pimećuju da je u stanicu već ušao prazan autobus koji je nekoliko metara pre toga pustio poslednju turu putnika da izađe, ali ne požuriše da otrče do njega,  iako obe znaju da frekvencija polazaka ovog broja i nije preterano velika. Nekako im se učini važnim da nastave da još malo uživaju u ovoj detinjariji koja je počela da ih stvarno opušta...

- Gotovo je sa igrom, čuše kako iza njihovih leđa dođe jedan prijatno intoniran glas, i kad se okrenuše u tom pravcu, ugledaše onog mladića od malopre sa revolverom u ruci uperenim u stariju ženu. Devojka stoji iza njegovih leđa i posmatra ih naizgled gotovo prijazno. Mladić im daje znak pištoljem da krenu prema otvorenim zadnjim vratima autobusa koji je sa upaljenim motorom i dalje stajao u stanici. Zanemele od šoka dve žene ćutke krenuše prema autobusu sa parom za leđima i ušavši sručiše se na prva sedišta na zadnjoj platformi, pokušavajući da se priberu. Dole, na suprotnoj strani autobusa, bila su dva čoveka: vozač koji je sedeo za volanom i momak koji je stajao pored njega, okrenuti leđima ovoj grupi koja je upravo došla iz dečjeg parkića. Devojka koja je ušla u autobus poslednja, za mladićem koji i dalje ležerno drži pištolj uperen u dve žene, zaobiđe ga i nehajno sede u krilo starijoj ženi, kao da joj je ona majka. Mladić ne pokaza nikakvu reakciju na to, samo povremeno, naizgled nehajno pőgleda u pravcu vozača i mladića koji naizgled i dalje opušteno razgovaraju, ne obraćajući uopšte pažnju na njih u stražnjem delu autobusa. Devojka se onda poče pažljivo nameštati prema starijoj ženi u čijem krilu sedi i, pridržavajući se levom rukom za pregradnu šipku koja štiti sedište od vrata autobusa, desnom rukom nežno je uhvati za obraz i praveći teatralno značajan izraz lica stade da je radoznalo posmatra. Onda prisloni svoje lice na njeno i poče da joj tiho, skoro šaptom govori u uvo:

- Izgledaš fino i misliš da si prokleto ispravna. Pomislila si da smo Cigani i pomislila si da si baš cool što si nam se obratila. Kad smo ti već tako dobri onda ćeš ostati malo sa nama, ti i tvoja mala priglupa prijateljica koja ne shvata ništa. Malo bezbrižnog ciganskog života, malo opuštanja! Šta misliš? Ionako vam nije baš ostalo mnogo od vašeg bezvrednog života…Evo vam prilike da malo budete od koristi. Samo što mi nismo Romi i nismo fini, a ti ćeš - vi ćete, ostatak života plaćati zbog toga.  Šta misliš o tome gospođo pametnice?

Starija žena ne reče joj ništa. Devojka nastavi da istim, suludo smirenim tonom vrti fraze koje bi, primeti u sebi starija žena, možda i sama izgovorila u nekoj prilici, negde u nekom neobavezujućem razgovoru. I ona radije nego da to sluša, potpuno ozbiljno i sa neočekivanom posvećenošću poče da u sebi ritmično zapeva bajalicu koja joj se odnekud javi u glavi: "they are young & they are health... I'll stay here untill my death"

direktno.wri

dvadesetčetvrtog decembra hljadudevetstodevedeset četvrte u kraljevu čini mi sa da ee cumings nije loše preveden za beketa ne znam dojmilo me se ono iz moloa zapisao sam ponoć je napolju pada kiša nije bila ponoć i nije padala kiša ili je on to mislio ironično ili je to poštapalica to što piše nije bila ponoć i nije padala kiša ništa ne objašnjava i može biti pohvala opštim mestima postoji li literatura bez poštapalica nije li i svaka slika manje više uspešan zbir vizuelnih poštapalica fordova glava dečaka u kojem ono beše filmu i rembrantovo klupko linija u bakropisu sa plakata za parisku izložbu koji je rusomir zaboravio kod nas da li je to autoportret ili splet linija iz čega izvlačimo zadovoljstvo ne radi se samo o tome da li je zec ili patka ali obično vidimo ono šta se od nas očekuje a da li ford i rembrant očekuju da kod njih vidimo jednu očekivanu stvar verovatno ne zašto bih inače bila toga svesna kod loših tražim samo iluziju povremeno zadovoljstvo u konstataciji da nije prava kakva je vrednost suda koji je olako stečen nisam sigurna da li su sudovi o linijama i iluziji kod pravih majstora onda više vredni možda su i oni poštapalica uteha samo za nerazumevanje ili je razumevanje samo po sebi indiferentno samo iluzija koja olaksava sređivanje misli pruža malo zadovoljstva i samopouzdanja veru u postojanje nekakvog smisla kada bismo se odrekli smisla da li bi se nešto promenilo nema smisla ni frustracija od saznanja da je ovako pisao beket je li sujeta nešto što bi me moglo ohrabriti za veće poduhvate ili me onemogućava da uradim bilo šta zato što su to drugi već uradili na bolji način ali senekino osvrni se za sobom i pogledaj koliko je mnogo ljudi već radilo za tebe uzbudljivo je i toga se često setim ali da li i sama mogu da sa iskrenom strašću koristim sva ta dobra drugih ljudi kad sujeta zahteva od mene nešto drugo treba li da uđem u red onih koji su radili za druge svi mi to radimo ako je razumevanje prihvatanje onda je to strašno ima li sve to veze sa zadovoljstvom posmatranja svemira dok se čačka nos banalno je ali slika čoveka koji gleda zvezde sa prstom u nosu nevinija je od slike čoveka koji posmatra zvezde sa prstom na nosu taj prkosni gest prema svemiru ili ostatku sveta nikada ne zvuči uzvišeno premda mu se često veselimo privremeno smo umireni ali prst u nosu nesumnjiviji je smiraj predhodna slika je ipak uznemirujuća postoji razlika ali samo privremeno atrofija je stalna i obeshrabrujuća i moždai je korisno držati je u rezervi kao korekciju samozadovoljstva koja pruža suviše prostora za zaborav i pisanje koje ima svoju logiku koju misao prati ne obratno to die to sleep nameće se i ne znam tačno kako ide ono sa dream just relax close yours eyes dream and trust me ovo je iz vremena kada sam čitala marvela sada gledam filmove gde je shakespeare neizbežan još po malo se vrtim oko benforda teško je izbeći navike čini se prirodnim pisati bez interpunkcije ali nije najčešće me povlači veliko slovo kod ličnih imena to je izgleda najveća konvencija tu i tamo pokušava da se udene neki zarez ali sa njim je lakše pitam se treba li tome popustiti verovatno ne jer bi to skretalo pažnju kasnije pri čitanju davalo bi iluziju neravnomernog toka misli koji želim da zabeležim bez zastoja i valjda ovo skretanje u koje sada ulazim ne kvari glavnu zamisao a sve se zaboravlja mislila sam da ću uspeti da nekako uključim cicerona ali teško mi je da se tačno setim svojih nedavnih zaključaka o njemu bilo je nešto u smislu pakovanja misli po ljudskoj meri i raspravljanju o tekućim pojavama na prihvatljiv način ovo nije dobro rečeno i zvuči kao nešto negativno a ne bih htela zato ni o drugima nisam ništa posebno rekla nije mi on baš najvažniji možda sinoćni izvod iz whiteovog dnevnika o found photography dnevnik je dobra forma za nedisciplinovane pisce trebalo bi nešto da izvučem iz toga i moje seanse bile su zamišljene kao nešto slično ali moja nedisciplina i odsustvo koncentracije ipak su preveliki i možda je ovo što trenutno radim i jedini način da bilo šta radim bojim se da ću zaboraviti sliku koju sam jedne noći videla kao instalaciju na zidu sa centralnom fotografijom oko koje se radijalno šire sve veći formati izvedeni na osnovu prvog motiva imala sam na umu nekakvo razvijanje pokreta ali sam sledeće noći shvatila da je to preambiciozno za mene jednostavnija varijanta bila bi udaljavanje početne figure i radijalno postavljanje uvećanja koja bi se ravnala prema uvek jednakom osnovnom motivu to je malo prostije ali i dalje može da funkcioniše kao osnova za eventualnu proveru skačem sa ideje na ideju htela bih da se vratim na whitea i njegova razmišljanja o fotografiji ali tu se odmah nameće onaj tekst ne znam čiji iz njujorkera koji mi je seka poslala u kome se autorka okomila na whitea što nije u svom radu otvoreno ispoljavao homoseksualnost kao maplethorp kad pročitam takav neki tekst pomislim kako mi je malo lakše kad znam da takvih gluposti ima i kod ostalog sveta ali nije mi jasno zašto svi učestvuju u toj kolektivnoj laži u tom navodnom zaboravu u ime trenutnih dnevnopodobnosti razumem da neće otvoreno da kažu da su maplethorp i savremenici dobili carte blanche da insistiraju na tome ali zašto moraju da osuđuju one koji nisu mogli da urade tako nešto osim toga white je drugi senzibilitet njega zanima poezija opažanja a ne propaganda ovo je prostački rečeno ali ionako je sve ovo skica za neki kasniji rad već sam odlepila i ne pišem direktno treba da se setim i onoga što je eugen smith rekao u istoj newholovoj knjizi iz koje je i izvod iz whiteovog dnevnika tu je i njegov tekst o cartier bressonu kao i coburnov esej o budućnosti piktorijalističke fotografije i ona fantastična pripovetka od nekog francuza u kojoj se opisuje fotografija pre njenog nastanka kao ogledalo koje pamti naravno i bodler ali njega nisam sada čitala možda bi trebalo ovih dana donekle je interesantan i predgovor za la brijerovu knjigu karakteri a kalezićev pogovor za đilasov izgubljeni raj nelagodno me podseća na moj gorankin ulepšani svet možda ne direktno ali neka bočna asocijacija aktivira tu nelagodu ima razlike uvek sam se pitala da li su samouvereni ljudi zaista samouvereni ili glume ali nisam sigurna da bih volela da imam taj dar taj takozvani prvi nivo lukavosti premda bi bilo lakše samokritički ispadi su opterećujući ali i ispadi samosvesti prevazilaženje treba da dođe samo po sebi inače je detinjasto takozvani prvi nivo lukavosti ovde bi opet mogla da dođe rečenica došao sam kući i zapisao ponoć je napolju pada kiša nije bila ponoć i nije padala kiša zamalo da zaboravim ključnu stvar iz whitea definiciju fotografije u smislu da ono što gledam nije ono što vidim ono što pišem nije ono što mislim ono što mislim nije ono što sam mislila malo sam sve pomerila ali bitna je pouka do koje sam davno došla da većina definicija nikada nije definicija koja bi se odnosila stvarno na predmet zato ne volim ni eka ni bodrijara koji tako uspešno i lako plasiraju opšta mesta kao senzacionalno nove definicije a svaka bi se podjednako dobro mogla primeniti ili podjednako loše na bilo koju oblast sve što je na upečatljiv način rečeno o fotografiji filmu stripu videu i digitalnim medijima važi i za bilo koji tekst crtež ili sliku bilo kojeg doba izuzimam whitea jer njegovo ono što gledam nije ono što vidim nije plasirano kao dosetka već kao jedan segment u saopštavanju bodrijar bi na osnovu toga ispisao knjige njegovo pravo who dares wins i u onom filmu sa ritom hejvort gde je robert mičam igrao mušku ulogu u kome se zaključuje da samo glupaci uspevaju zato što se oni usuđuju i tamo gde se pametni povlače niko nije zbog toga ni bolji ni gori neki balans između pameti i gluposti verovatno bi trebalo da predstavlja formulu za mudrost donna me prega mogla bih se pozabaviti paundom i time kako neke knjige u jednom trenutku znače mnogo više nego u nekom drugom kao ono moje iskustvo sa seperbovim rethinking symbolism ali tada sam nešto pisala sada samo zapisujem direktno ono što mi padne na pamet osećam se kao paundov glupak htela bih mnogo a da ne uložim ništa ali ako ovde uložiš nešto niko te ništa ne pita pa i paund kaže uložio sam dvadeset pet godina u poeziju i neko bi nešto trebalo da me pita i neko ga je ipak pitao nije to slučaj kao kod nas šta ovde čovek da uradi sa stečenim znanjem i iskustvom who cares večnost je ovde na svome svi misle da je dostižna ili je sve jedno da li je zaista važno što je toliko mnogo ljudi radilo za nas voda nešto nosi pa valjda i nas u atrofiju ovo je pretenciozno kao što je asocojacija na zilahija danas nerazumljiva ko se još njega seća pa i ja sam toliko toga sam u mladosti pročitala bez reda i kasnije i danas tek povremeno uhvatim neki red isto kao i sa pisanjem planirala sam da prekinem sa besmislom ali datumi ne rade sami od sebe sve zahteva pažnju i raspust i nered sve je to zamorno a zapravo sam željna ozbiljnog rada umora od zaborava donna me prega šta me se tiče besmislenost oko mene uhvatiti smisao za sebe i vratiti ga drugima dati pa ponovo uzeti ili tako nekako valjda ima i to nekakav smisao prst u nosu nasuprot zvezdama mali je opseg ideja koje mi nadolaze ni anarhičnost automatizma ne može pokrenuti mehanizam u širinu i have no choise ne mogu postići ubedljivost onog zapisao sam ponoć je napolju pada kiša dvadesetčetvrti decembar hiljadudevetstotinadevedesetčetvrte save as direktno.wri" 

Kraljevo, 1995

...и кармин и трешња...

... у сваком тренутку, годинама, па и сада, бешумно, у нелоцираној тами моје свести, лебди та платонизирана представа стаклене бочице за колоњску воду са црвеним поклопцем од бакелита коју сам видела последњи пут у лето 1998. године: стајала је на истом месту где сам је видела и први пут: у левом углу предзадње полице безбојног дрвеног ормара са застакљеним вратанцима, смештеног у најтамнији део простране бело окречене собе са подом од борових дасака, насупрот огромном гостинском столу који са клупама и двема столицама у врху и дну захвата читаву дужину наспрамног зида са три невелика прозора у низу и, бочно од велике црне фуруне смештене десно од врата која уводе у ову собу из "куће"- мрачне просторије са подом од набијене глине, без плафона, са видљивим гредама које носе конструкцију крова покривеног црепом, од којих једна носи вериге које се спуштају изнад огњишта подзиданог у камену, одвојеног неколицином ниских троножаца од врата која воде у две покрајне спаваће собе, и гломазних наћви које испуњавају простор између њега и стола смештеног између долапа и прозора пробијеног у истом зиду на коме се налазе расушена двокрилна врата изнад којих са спољне стране стоји исписано у малтеру "1936" и кроз која се преко неколико камених степеника излази у стрмо каменито двориште омеђено, са доње стране лево, новом кућом и десно качаром и вратницама испод којих се низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже, на ивици високе природне терасе са које се сурвава поток, сенара, а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама и торовима за стоку који се ослањају на плот и друге вратнице, од којих води пут према оскудном извору за појење стоке и даље према суседном брежуљку на коме лежи кућа и окућница домаћинства које заједно са њиховим сачињава засеок Каменицу смештен у забитом планинском пределу на југу Србије, који је 1963. године припојен Косову и Метохији. У тој пространој соби, у тој невеликој кући коју сада надгледају француски војници из састава КФОР-а, некада давно, скоро пре педесет година, када због хладноће нисам излазила на пропланак да дочекам тренутак када ће горе на небу затреперети звезде, а ја у слатко-скаредном узбуђењу избегавати да препознам своју, суморне сате  сеоских зимских сумрака прекраћивала сам играјући се том бочицом у чији сам дубоки тамни кармин поклопца пројектовала нејасну жудњу за непојамном лепотом и стрепњу пред стварима које ће доћи.

(крај августа  2000, АЖИН, ул. Краља Петра, Београд) 

skača voda

Veče

(Eno ih dole u dnu livade, igraju se piljaka).

Niko od njih nije sada svestan buke vode koja se tamo iza kuće survava niz liticu. Za njih je zvuk vodopada zvuk noći: kada večeras odu na počinak, svakoga od njih dočekaće tužno zavijanje iz buka, i svako će od njih, uzaludno prizivajući san, pokušavati da odagna osećaj da dete Skače vode plače samo za njega.  

Noć

Tamo iza vodene zavese mesečev preliv polako klizi niz njenu glatku crnu kosu dok ona u svečanoj tišini ulazi u difuzni kovitlac sićušnih plesača Skače vode. Tamno-zeleni somot stene iza mojih leđa strpljivo utkiva u sebe njihove besmislene pesmice i ona ih ne čuje dok uranja u meku vlagu kao u melem za njenu bledu kožu. Za trenutak zastaje, zureći u tamu zapenušanog vira ispred svojih stopala, kao da želi da zapamti svaki detalj, a onda gazi u vodu i odmerenim koracima kreće prema vodenom stubu koji se survava u središte korita. Onda se lagano naginje u mom pravcu, kao da me pozdravlja, i u meni se sve uskomeša: ona gleda u mene! "Ona zna! Ona zna! Ona zna!" - zavrištaše zbunjeni plesači pretvarajući eho moje nade u grotesknu melodiju. Gest prepoznavanja za tren nestade u tamnom ogledalu njenih očiju i ona zaroni glavom u vodu… Opčinjeno zurim u duge tamne pramenove kose koji se vijugaju prema dnu vira kao da traže uporište za vodeni stub iznad njih, dok se bledo telo, lagano tonući, rastače u talasima mesečevog odraza. Za jedan tren sve se zatvori u neprozirnu uglačanu površinu iz koje izrasta kristalni stub vodopada, ali već u istom momentu nastavlja da se obrušava uobičajenom silinom u zapenušanu vodu ispred mene. "…tra-la-la, tra-la-la, može tako, može i ovako, uvek spolja, uvek iznutra, hop-hop-tra-la-la, nema pravila, nekad gore, sada napred, opet dole, tra-la-la…" veselo se vratiše hiljade oslobođenih kapi svojoj skarednoj pesmici za modro-zelenu tišinu. "Moja je sestra bila Portugalka" - pomislih sa strahom i olakšanjem, dok tamo napolju, niza stranu, kao jedini znak da se ovde nešto događa, besciljno tumaraju odjeci jezive vriske plesača što su se u trenutku pometnje oteli starom Tkaču.

Jutro

"Broj do osam, broj do osam", ponavljam u sebi mantrički, bez daha, dok mi hladana voda zapljuskuje bosa stopala. Nema žalosti ni straha, samo neodlučnost: kuda da krenem? - ne znam, a moja mi podsvest poručuje da je svejedno i da je sumnja samo deo konvencije. "Tra-la-la-jedan-dva, može napred, može nazad, može tako, može i ovako, hopa-hop-tra-la-la, nema pravila", rutinski mi uzvraćaju plesači  svojom otrcanom melodijom. Ne osvrćući se, i zadržavajući i dalje dah, krećem niz puteljak koji se diskretno odvaja od potoka. Jedan, dva, tri…, brojim u sebi korake (diši! upozorava me podsvest), dok niz potok, kao osveta ili dirljiv oproštaj, odjekuje sklepana bajalica:

"Prvi korak je za nas,

Drugi za Skakača.

Treći korak je za Mrak,

Četvrti za Tkača.

Peti korak za Puteljak,

Šesti je za žuti Krug,

Sedmi neka bude tvoj!

Al' za osmi - budi drug,

Osmi korak vrati, joooj,

Vodopadu plača."

Zbogom dragi plesači, zbogom stari prijatelji. 

Beograd, 199?.