...и кармин и трешња...

... у сваком тренутку, годинама, па и сада, бешумно, у нелоцираној тами моје свести, лебди та платонизирана представа стаклене бочице за колоњску воду са црвеним поклопцем од бакелита коју сам видела последњи пут у лето 1998. године: стајала је на истом месту где сам је видела и први пут: у левом углу предзадње полице безбојног дрвеног ормара са застакљеним вратанцима, смештеног у најтамнији део простране бело окречене собе са подом од борових дасака, насупрот огромном гостинском столу који са клупама и двема столицама у врху и дну захвата читаву дужину наспрамног зида са три невелика прозора у низу и, бочно од велике црне фуруне смештене десно од врата која уводе у ову собу из "куће"- мрачне просторије са подом од набијене глине, без плафона, са видљивим гредама које носе конструкцију крова покривеног црепом, од којих једна носи вериге које се спуштају изнад огњишта подзиданог у камену, одвојеног неколицином ниских троножаца од врата која воде у две покрајне спаваће собе, и гломазних наћви које испуњавају простор између њега и стола смештеног између долапа и прозора пробијеног у истом зиду на коме се налазе расушена двокрилна врата изнад којих са спољне стране стоји исписано у малтеру "1936" и кроз која се преко неколико камених степеника излази у стрмо каменито двориште омеђено, са доње стране лево, новом кућом и десно качаром и вратницама испод којих се низбрдо нижу колибе, бачија, још ниже амбар и најниже, на ивици високе природне терасе са које се сурвава поток, сенара, а са горње стране пекаром, па нешто даље, шталама и торовима за стоку који се ослањају на плот и друге вратнице, од којих води пут према оскудном извору за појење стоке и даље према суседном брежуљку на коме лежи кућа и окућница домаћинства које заједно са њиховим сачињава засеок Каменицу смештен у забитом планинском пределу на југу Србије, који је 1963. године припојен Косову и Метохији. У тој пространој соби, у тој невеликој кући коју сада надгледају француски војници из састава КФОР-а, некада давно, скоро пре педесет година, када због хладноће нисам излазила на пропланак да дочекам тренутак када ће горе на небу затреперети звезде, а ја у слатко-скаредном узбуђењу избегавати да препознам своју, суморне сате  сеоских зимских сумрака прекраћивала сам играјући се том бочицом у чији сам дубоки тамни кармин поклопца пројектовала нејасну жудњу за непојамном лепотом и стрепњу пред стварима које ће доћи.

(крај августа  2000, АЖИН, ул. Краља Петра, Београд)