skača voda

Veče

(Eno ih dole u dnu livade, igraju se piljaka).

Niko od njih nije sada svestan buke vode koja se tamo iza kuće survava niz liticu. Za njih je zvuk vodopada zvuk noći: kada večeras odu na počinak, svakoga od njih dočekaće tužno zavijanje iz buka, i svako će od njih, uzaludno prizivajući san, pokušavati da odagna osećaj da dete Skače vode plače samo za njega.  

Noć

Tamo iza vodene zavese mesečev preliv polako klizi niz njenu glatku crnu kosu dok ona u svečanoj tišini ulazi u difuzni kovitlac sićušnih plesača Skače vode. Tamno-zeleni somot stene iza mojih leđa strpljivo utkiva u sebe njihove besmislene pesmice i ona ih ne čuje dok uranja u meku vlagu kao u melem za njenu bledu kožu. Za trenutak zastaje, zureći u tamu zapenušanog vira ispred svojih stopala, kao da želi da zapamti svaki detalj, a onda gazi u vodu i odmerenim koracima kreće prema vodenom stubu koji se survava u središte korita. Onda se lagano naginje u mom pravcu, kao da me pozdravlja, i u meni se sve uskomeša: ona gleda u mene! "Ona zna! Ona zna! Ona zna!" - zavrištaše zbunjeni plesači pretvarajući eho moje nade u grotesknu melodiju. Gest prepoznavanja za tren nestade u tamnom ogledalu njenih očiju i ona zaroni glavom u vodu… Opčinjeno zurim u duge tamne pramenove kose koji se vijugaju prema dnu vira kao da traže uporište za vodeni stub iznad njih, dok se bledo telo, lagano tonući, rastače u talasima mesečevog odraza. Za jedan tren sve se zatvori u neprozirnu uglačanu površinu iz koje izrasta kristalni stub vodopada, ali već u istom momentu nastavlja da se obrušava uobičajenom silinom u zapenušanu vodu ispred mene. "…tra-la-la, tra-la-la, može tako, može i ovako, uvek spolja, uvek iznutra, hop-hop-tra-la-la, nema pravila, nekad gore, sada napred, opet dole, tra-la-la…" veselo se vratiše hiljade oslobođenih kapi svojoj skarednoj pesmici za modro-zelenu tišinu. "Moja je sestra bila Portugalka" - pomislih sa strahom i olakšanjem, dok tamo napolju, niza stranu, kao jedini znak da se ovde nešto događa, besciljno tumaraju odjeci jezive vriske plesača što su se u trenutku pometnje oteli starom Tkaču.

Jutro

"Broj do osam, broj do osam", ponavljam u sebi mantrički, bez daha, dok mi hladana voda zapljuskuje bosa stopala. Nema žalosti ni straha, samo neodlučnost: kuda da krenem? - ne znam, a moja mi podsvest poručuje da je svejedno i da je sumnja samo deo konvencije. "Tra-la-la-jedan-dva, može napred, može nazad, može tako, može i ovako, hopa-hop-tra-la-la, nema pravila", rutinski mi uzvraćaju plesači  svojom otrcanom melodijom. Ne osvrćući se, i zadržavajući i dalje dah, krećem niz puteljak koji se diskretno odvaja od potoka. Jedan, dva, tri…, brojim u sebi korake (diši! upozorava me podsvest), dok niz potok, kao osveta ili dirljiv oproštaj, odjekuje sklepana bajalica:

"Prvi korak je za nas,

Drugi za Skakača.

Treći korak je za Mrak,

Četvrti za Tkača.

Peti korak za Puteljak,

Šesti je za žuti Krug,

Sedmi neka bude tvoj!

Al' za osmi - budi drug,

Osmi korak vrati, joooj,

Vodopadu plača."

Zbogom dragi plesači, zbogom stari prijatelji. 

Beograd, 199?.