"hej, gospođo!"

Pomisli, kako uošte nije bila svesna da je taj deo prizora snimila dva puta – jednom bez njih. Da li sada da ih uzme ili da ih izbaci?

Ionako ništa nije ni nalik onome što je u jednom času "videla" dok je te večeri stajala na semaforu na raskrsnici Nemanjine i Sv. Markovića: mokri pločnici na kojima se rasplinjava ulična rasveta, farovi automobila, semafori, preko ulice park i staklena oplata buduće banke, prvi mrak, kiša. Posle je videla one dve žene kako iznose plastične vreće sa smećem iz ulaza u zgradu s njene desne strane koji se zbog nagiba ulice pretvarao u natkrivenu stepenik-terasu i shvatila da tu ima dovoljno natkrivenog prostora da zakloni aparat od kiše i da može  neprimećena da izvede jedan rafalni snimak, jer njena tridesetpetica nije mogla da sa tog mesta obuhvati sve, i onda se popela na tu platformu i počela da „okida“ i onda je do nje iznenada dopreo taj glas, jednog od ove dvojice „hej, gospođo, ovamo, evo nas, možete nas da slikate...“ i kako je shvatila da se to neko obraća njoj i kako je automatski uzvratila "hvala najlepše, nije potrebno, slikam samo ulicu", iz te predpostavljene tame za koju je do malopre mislila da je štiti. Seti se kako je istovremeno mahinalno spustila aparat nešto niže, i nasmešila se u pravcu glasova i čekala da vidi hoće li se udaljiti, kako je u magnovenju čula da se prijateljski udaljavaju i kako je nastavila da okida u planiranom ritmu i gestovima, održavajući, sada već za nevidljivu publiku, privid da je sve pod kontrolom, da je nije ništa poremetilo. A zapravo, uopšte više i nije znala šta radi.

 (3. april 2004).