nova

Sećam se kako je gledam negde na pedesetak metara ispred sebe, kako zastaje i koleba se da li da iskoristi žuto i na brzinu pređe ulicu i kako odustaje od toga. Sećam se kako stižem do prelaza pre naredne promene signala i kako nas dve, svaka na svojoj strani ulice, čekamo da se pojavi zeleno i kako, ni ona ni ja, ni jednim gestom ne odajemo ništa više od činjenice da vidimo jedna drugu. I sećam se da, stojeći tako na semaforu nasapram nje, postepeno počinjem da shvatam da zapravo idem u susret ukidanju još jedne iluzije prijateljstva od onih malo iluzija koje su mi uopšte preostale. "O prijatelji, nema prijatelja!", sećam se kako se diskretno iz moje podsvesti ponudio Ivanov glas i kako sam pomislila kako sam i ranije, kao stih, kao mantru, često i bez neposrednog povoda, prizivala tu Montenjevu filozofsku žalopojku koju je on (Ivan) bezbroj puta izgovorio svojim odmerenim glasom, prevodeći simultano Deridu preko razglasa u polutami velike hladne dvorane SKC-a pre nešto više od deset godina. Sećam se kako sam skoro naglas izgovorila "ne sada", i kako se glas povukao, i kako se na njegovo mesto iznenada uvukla nepoštena pomisao da se ona sada, možda i nesvesno, preračunava u sebi da li da ona pređe ulicu, ili da to prepusti meni. Sećam se kako se upalilo zeleno svetlo i kako je ona ostala da stoji, i kako sam ja, oklevajući i sama nekoliko trenutaka, krenula da pređem na njenu stranu ulice. Sećam se kako je između mene i nje počela da narasta pritajena dinamika vakuma pre stvari koje će doći i, sećam se, kako sam se smešila bez topline, ne usuđujući se da duže zadržim pogled na njenim očima - ne zbog griže sasvesti zato što sam nešto uradila u prošlosti, već zato što ću sada,  verovatno, neizbežno, uraditi nešto, što ću reći, nešto zbog čega ću jednog dana, odmah, sada, zažaliti.

Sećam se kako smo se posle vratile nazad, u pravcu iz koga sam ja došla, i kako je iz svake od nas pokuljala bujuca nemušto izrečenih optužbi i opravdanja i kako smo tako, zatečene i same situacijom, sele na betonski ivičnjak travnjaka benzinske pumpe na koji smo naišle i kako smo nastavile da se poluglasovima zaglibljavamo sve više i više u prazninu nepoverenja iz koje se možda više nikada nećemo izvući...

I sećam se kako je naišao B. i kako je rekao kako je dirnut tom slikom nas dve - dve prijateljice koje poverljivo razgovaraju na jutarnjem suncu sa benzinskom pumpom za leđima.