"oni su mladi, oni su uvrnuti. ostaću ovde sve do svoje smrti"

Starija ima blizu šezdeset, mlađa oko četrdeset. Nisu previše bliske - trenutno ih zbližava ogorčenje na šefa i prećutni sporazum da razvuku pauzu za ručak što je moguće više. Nehajno se zaustavljajući pored izloga postepeno upadaju u zamku iskrenosti koja počinje da im se dopada. Svide im se ova  nekontrolisana razmena informacija o ovome ili onome, uglavnom o stvarima koje bi u nekoj drugoj prilici bile znak velike bliskosti i poverenja. Svesne da se istrčavaju, da su već odavno prekoračile granice dosadašnjih međusobnih odnosa, svaka za sebe primećuje da su stigle do okretnice autobuske linije kojom bi malo dužim putem koji vodi pored starog sajmišta mogle da se vrate na posao. Opet prećutno, ne upućuju se ka stajalištu, nego skreću prema dečijem parkiću sa nekolicinom sprava za igranje i kružnim bazenom sa peskom koji se prostire nadomak okretnice. Vrtić je gotovo prazan, samo jedan par, mladić i devojka, sa cipelama u rukama - stoje bosonogi u pesku i tiho razgovarju. Starija žena primeti za sebe kako su to neka baš fina gradska deca, možda i Romi - prilično su tamnoputi - i obrati im se, kao spontano, a zapravo pomalo pokroviteljski:

- Zdravo, ima li mesta i za nas dve?

Oni pogledaše u njenom pravcu, ali ne rekoše ništa.

- Ne misliš valjda ozbiljno? Stvarno si luda – reče mlađa žena smejući se.

- Ma ne, stvarno! To je dobro za zdravlje, hajde ne budi kruta. Život nije večan! odvrati joj starija izuvajući patike i čarape. Oklevajući najpre nekoliko trenutaka mlađa žena i sama skide sandale sa bosih nogu i zakorači u bazen sa peskom klimajući glavom u pravcu mladog para u znak pozdrava. Oni je samo pogledaše, ne rekavši ni njoj ništa, a onda se devojka uputi prema ljuljašci izvan peska i spusti se na sedaljku ostavljajući mesta za mladića koji je bio pošao za njom. Kad se i on namesti pored nje, ona vešto zanjiha ljuljašku, kao da to radi svakodnevno. Potom poče tiho da nešto govori mladiću, a on da joj klimanjem glavom odobrava i da povremeno pogledava unazad preko svog levog ramena u pravcu kolovoza koji se proteže nasuprot polukružnog ivičnjaka koji definiše domen parkića sa te strane.  

Dve žene prestadoše da obraćaju  pažnju na mladića i devojku. Nastavljajući svoju spontanu  igru pravljenja šara u pesku nožnim prstima u ujednačenim razmacima, uranjajući noge sve dublje u pesak kako vreme odmiče i kako počinju da osećaju postepeno slabljene besa sa kojim su izašle sa posla. Obe pimećuju da je u stanicu već ušao prazan autobus koji je nekoliko metara pre toga pustio poslednju turu putnika da izađe, ali ne požuriše da otrče do njega,  iako obe znaju da frekvencija polazaka ovog broja i nije preterano velika. Nekako im se učini važnim da nastave da još malo uživaju u ovoj detinjariji koja je počela da ih stvarno opušta...

- Gotovo je sa igrom, čuše kako iza njihovih leđa dođe jedan prijatno intoniran glas, i kad se okrenuše u tom pravcu, ugledaše onog mladića od malopre sa revolverom u ruci uperenim u stariju ženu. Devojka stoji iza njegovih leđa i posmatra ih naizgled gotovo prijazno. Mladić im daje znak pištoljem da krenu prema otvorenim zadnjim vratima autobusa koji je sa upaljenim motorom i dalje stajao u stanici. Zanemele od šoka dve žene ćutke krenuše prema autobusu sa parom za leđima i ušavši sručiše se na prva sedišta na zadnjoj platformi, pokušavajući da se priberu. Dole, na suprotnoj strani autobusa, bila su dva čoveka: vozač koji je sedeo za volanom i momak koji je stajao pored njega, okrenuti leđima ovoj grupi koja je upravo došla iz dečjeg parkića. Devojka koja je ušla u autobus poslednja, za mladićem koji i dalje ležerno drži pištolj uperen u dve žene, zaobiđe ga i nehajno sede u krilo starijoj ženi, kao da joj je ona majka. Mladić ne pokaza nikakvu reakciju na to, samo povremeno, naizgled nehajno pőgleda u pravcu vozača i mladića koji naizgled i dalje opušteno razgovaraju, ne obraćajući uopšte pažnju na njih u stražnjem delu autobusa. Devojka se onda poče pažljivo nameštati prema starijoj ženi u čijem krilu sedi i, pridržavajući se levom rukom za pregradnu šipku koja štiti sedište od vrata autobusa, desnom rukom nežno je uhvati za obraz i praveći teatralno značajan izraz lica stade da je radoznalo posmatra. Onda prisloni svoje lice na njeno i poče da joj tiho, skoro šaptom govori u uvo:

- Izgledaš fino i misliš da si prokleto ispravna. Pomislila si da smo Cigani i pomislila si da si baš cool što si nam se obratila. Kad smo ti već tako dobri onda ćeš ostati malo sa nama, ti i tvoja mala priglupa prijateljica koja ne shvata ništa. Malo bezbrižnog ciganskog života, malo opuštanja! Šta misliš? Ionako vam nije baš ostalo mnogo od vašeg bezvrednog života…Evo vam prilike da malo budete od koristi. Samo što mi nismo Romi i nismo fini, a ti ćeš - vi ćete, ostatak života plaćati zbog toga.  Šta misliš o tome gospođo pametnice?

Starija žena ne reče joj ništa. Devojka nastavi da istim, suludo smirenim tonom vrti fraze koje bi, primeti u sebi starija žena, možda i sama izgovorila u nekoj prilici, negde u nekom neobavezujućem razgovoru. I ona radije nego da to sluša, potpuno ozbiljno i sa neočekivanom posvećenošću poče da u sebi ritmično zapeva bajalicu koja joj se odnekud javi u glavi: "they are young & they are health... I'll stay here untill my death"